У Прокупље се некад долазило, и из њега одлазило, само пешице, волујским колима и коњским кочијама. Касније, пред крај 19. века урађен је план за изградњу железничке пруге долином Топлице, али нажалост до реализације истог никада није дошло.

Први воз стигао је у Прокупље 27. децембра 1925. године. Готово 5 година касније 6. јуна 1930. године, прошао је први воз од Прокупља до Куршумлије. Долазак првог воза био је изванредан и радостан доживљај Прокупчана. Штампан је плакат, којим је грађанство позвано да дочека први воз. Када је воз улазио у град, с’Хисара и Боровњака су пуцале прангије, а варошким улуцама трештала је музика. Тог зимског дана цело Прокупље се слегло око нове железничке станице, да дочека свечано окићену железничку композицију. Многи грађани су тада први пут видели воз.

Живојин Мишић 19-јул 1855 – 20.јануар 1921. био је српски и југословенски војвода. На самом почетку своје четрдесетогодишње службе, био је учесник српско-турских ратова (1876—1878), као питомац-наредник, касније потпоручник. У тим ратовима стекао је прва ратна искуства. После Кумановске битке унапређен у чин генерала. По завршетку другог балканског рата, Мишић је пензионисан.

Непосредно пред почетак 1.св рата у Прокупљу се настанио са породицом војвода Живојин Мишић. Априла месеца 1914.г. он је у Прокупљу за  7000 динара купио кућу, од наследника генерала Милојка Лешњанина, српског дивизијског команданта из српско-турских ратова. Када је изби 1. св. рат Мишић је реактивиран и постављен за помоћника команданта начелника врховне командe.

Пред само избијање Првог светског рата, опет је био реактивиран и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде. Командовао је српском војском приликом пробоја Солунског фронта и за два и по месеца је ослобођена Краљевина Србија. Од стране енглеског краља Џорџа V награђен је титулом енглеског витеза бакалауреја.

По завршетку рата, у коме се истакао као један од најспособнијих војсковођа српске војске, Мишић је навратио у Прокупље. Није остао да живи у Прокупљу, зато што је отишао на лечење у Париз, где је и преминуо 20. јануара 1921. г. Као најзнаменитији војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје, од свог народа сматран је за легенду.

 Његов најстариј син продао је очеву кућу, која и данас постоји у улици која носи име војводе Живојина Мишића.