На иницијативу локалне самоуправе и тадашње управе Музеја, 1996.године отворена је галерија Божа Илић. Простор у самом центру града у пешачкој зони, у познатој кући Максимовића, адаптиран је за изложбени простор и намењен је искључиво за ликовну уметност, првенствено намењен излагању академских уметника и чланова УЛУС-а и УЛУПУДС-а.

Божа Илић уметник по коме галерија носи име, је свакако један од значајнијих српских и југословенских сликара XX века. Рођен је 27.априла 1919.године у Житном Потоку код Прокупља, где је завршио основну школу. После прележане теже прехладе у тринаестој години је изгубио слух.

Сликарством је почео да се бави у петнаестој години као помоћник иконописца у родном селу, с којим је провео пуне четири године сликајући по сеоским црквама. Уметничку школу у Београду у класи професора Бете Вукановић и Љубе Ивановић уписује 1937.године. На Академији ликовне уметности дипломирао је 1945.године, у класи Мила Милуновића.

Као први стипендиста југословенске владе после Другог светског рата, 1950.године одлази у Париз. Исте године представљао је нашу земљу на Бијеналу у Венецији сликом „Сондирање терена на Новом Београду“. За Божу Илића настао је период вртоглавог успона, уз публицитет који је имао мало који сликар до тада и стекао статус државног сликара број један. Међутим, педестих година промениле су се политичке околности, а теме соцреализма  које је Божа стварао, постале превазиђене. Тако је Божа спутан у комункацији и не схватајући у потпуности шта се дешава, потиснут на маргине свих ликовних догађаја, до потпуног заборава. У уметничкој изолацији био је пуних 25 година, боравећи у Београду и свом родном селу, непрестано сликајући и правећи виолине, које сам никада није могао да чује.

Укупно Божино стваралштво подељено је на два периода. Први траје до 1950.године и из кога је остало неколико монументалних композиција. Други период обухвата период од 1950.године до краја његовог живота. Платна из овог периода, далеко мањих димензија, обележила су његово експресионистичко сликарство, као и однос према природи и људима који су га окруживали.

Његова значајнија уметничка дела чувају се у Народном музеју Топлице,  многим другим музејима и установама у Србији, као и у приватним колекција код нас и у свету. Умро је у Лесковцу 15.јула 1993.године.