Занатство (тур. sanat, арап. صَنْعَة [ṣan’a]), делатност је која се бави производњом, поправком или одржавањем нечега. Занат (тур. sanat) је врста делатности која се бави производњом, поправком или одржавањем нечега. Занат је претеча фабричке производње. Мајстори који су „изучили“ занат су свој производ правили од почетка до краја. На пример обућар би од купљене, обрађене коже и уз помоћ алата и потрошних материјала као што су конац, ексери и лепак правио ципелу за купца, од почетка до краја.

Стари занати су пре стотинак година били извор прихода и могућност снабдевања становништва неопходним потрепштинама. Многи од њих су изчезли пред индустријском револуцијом. Занатска производња се реализовала у занатским радњама а посао су водили мајстори. Они су за своје помоћнике имали калфе и шегрте. Занат се учио годинама. Многи називи су им остали из турског доба, нарочито они који у свом називу имају слово „џ“. У тежњи да их сачува држава примењује мање порезе али и захтева да буду посебно обележени као „производ старог заната“.

ПРОИЗВОДНО ЗАНАТСТВО 

обућарство, дуборезачки радови, ћилимарство, коларство и др.

УСЛУЖНО ЗАНАТСТВО

зидарство, угоститељство, берберско-фризерске услуге и др.

Услужно занатство је у повоју, док производно губи на значају.

Крајем 19.  и почетком 20. века развој Србије постепено је обухватао и ове крајеве. Из претежно земљорадничког становништва постепено се издваја алој имућних трговаца. Они зидају куће, дућане, купују њиве и подижу винограде. Уочи ослобођења од Турака у Топлици су била два већа места Прокупље и Куршумлија. Прокупље је било средиште среза и чинило га је пет махала. Полако и без плана обликује се нова градска чаршија. У вароши се налазило 229 дућана, једна магаза, 6 ханова, 6 кафана и 8 воденица поточара. [1] Остало становништво бави се земљорадњом и занатством а многи дрће кафане и народне кухиње – ашчинице. Најбројнији занати су били: обућарски, опанчарски, терзијски, берберски, ковачки, сарачки, ужарски, лимарски, лончарски и други.

Прва удружења занатских радника почињу да се стварају 1911.г. (Савез кројачких радника, Пододбор савеза опанчарских радника…). Као и свим удружењима главна састајалишта занатлија била су у кафанама, али први св.рат као и Топлички устанак доводе до разарања занатске делатности када су уништене и однешене последње залихе сировина и алати. Али не задуго, јер већ почетком 1925.г. почиње се са обновом старих и отварањем нових радњи тако да Прокупље 1929.г. има 99 занатских радњи и то највише берберских, обућарских, кројачких, пекарских, столарских, лимарских,  ковачких… Пре почетка Другог св.рата у Прокупљу је било 158 занатских радњи, 40 трговачких дућана и 38 кафана.

Некадашњи стари занати по којима је Прокупље било надалеко познато, такорећи су скроз изумрли у граду. Остала је још по нека казанџијска, клонферска и пекарска радионица. У граду нема данас више ни сајџија, ни ужара остала је једна грнчарска радња.  Данас нас оне само сећају на некадашњи сјај прокупачке пијаце и улица пуних занатских радњи.

Старе занатске радње замењене су савременим: сервисима за рачунаре и мобилне телефоне, ауто-сервисима, фотокопирницама…

Крајем двадесетих година прошлог века председник Управе Фонда за подизање Занатског дома у Прокупљу био је Петар Петровић, ковач. До 1939. године Управа Фонда за подизање зграде Занатског дома настојала је да прикупи и увећа новчана средства. На ускрс 1939. године организована је фондовска  забава у хотелу „Европа“. Улазница је била добровољни прилог.

Прошло је више година у којима су се истакнуте занатлије бориле да се отпочне изградња Занатског дома. Радове је извело предузеће „Бериље“ 1955. и 1956. године, а инвенститор је била Занатско-набављачко-продајна задруга. Радови су завршени јануара 1956. године.