Божа Илић (Житни Поток, 17. април 1919 — Лесковац, 15. јул 1993)

Божа Илић  рођен је у селу Житни Поток,надомак Прокупља. Завршио је ликовну академију у Београду у класи Мила Милуновића. У детињству је потпуно остао без слуха. Члан Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС) постаје 1947. и од тада редовно излаже. Ликовни критичари су га још 1947. прогласили водећим представником социјалистичког реализма. Његово дело обухвата монументалне фигурлне композиције, ентеријере, портрете, мртве природе и пејзаже. Радио је углавном техником уља.

До 1950.г. био је један од најзначајнијих сликара тзв. Соцреализма, да би након пада у немилост код тадашње власти, драстично изменио стил рада, сликајући слободно, експресивно. Из прве фазе, соцреализма, познате слике су: Сондирање терена на Новом Београду (Народни музеј у Београду), Вјазма (Народни музеј у Нишу), На бунару (Галерија савремене уметности у Београду) и друга. У другој фази нема монументалних слика. Уметник се окреће пејсажима, мртвој природи, слика актове и портрете, као и мотиве везане за његово родно село. Народни музеј Топлице поседује 11 дела из његове друге фазе.

Њему у част уметничка галерија у Прокупљу носи назив „Божа Илић“ и ту се сваке године одржава ликовна колонија под истим именом. На брду Хисар у Прокупљу 1999. откривене се бисте Боже Илића и Рада Драинца.

Драган Дробњак (Прокупље 1941) је српски вајар и дизајнер стакла.

Основну школу завршио је у родном граду а школу примењене уметности „Ђорђе Крстић“ у Нишу. Дипломирао је на Академији примењене уметности у Београду 1966. а магистрирао 1981. године. Први је скулптор у Србији који је дипломирао на скулптури од стакла.

Од 1969. до 1991. године био је запослен као дизајнер стакла у фабрици „9. октобар“ у Прокупљу. Године 1991. добија звање самосталног и истакнутог уметника. Члан је УЛУПУДС-а од 1969. године.

Прва његова скулптура је биста Рада Драинца која је постављена испод Хисара, у Прокупљу, 1969. године, када су почели Драинчеви сусрети песника у Топлици. Двадесет пет година бавио се индустријским дизајном стакла у Фабрици стакла у Прокупљу. Имао је 30 самосталних изложби, а учествовао у преко сто колективних у земљи и иностранству, од којих су најзначајније Југословенска примењена уметност у Паризу (1969) и Примењена уметност и дизајн у Србији, Њујорк, 1982. Учествовао је на Међународном симпозијуму стакларства у Новом Бору, у Чехословачкој, 1982. године, и више пута на Интернационалном симпозијуму у Параћину (1978 – 1992). Радови су му заступљени у збиркама музеја стакла у Руану (Француска), Нови Бор (Чешка), Галерији стакла у Москви, Музеју примењене уметности у Београду и другде.

Поред бисте песника Рада Драинца, у Прокупљу су му још радови у бронзи – скулптура „Јустиција – богиња Правде“ (1999), Споменик палим борцима 1990 – 1999 (пре 2010), у Блацу Споменик шљиви (2012), у Ражњу споменик Српском фрулашу Сави Јеремићу (2013), а у Београду надгробна скулптура фудбалера Драгана Манцеа (1986) и барељеф Рада Драинца у Удружењу књижевника Србије.

Раритет је да је радио и лутке од стакла за представу Позоришта лутака у Нишу, коју је режирао Радослав Лазић.

Радослав Лале Миленковић, (Прокупље, 1926.  – Београд. 2014.) Југословенски и српски сликар. У родном граду је завршио основну школу и гимназију. Академију ликовних уметности у Београду завршио је 1954. у класи Недељка Гвозденовића код кога је касније и специјализирао. Био је активан на београдској, српској и југословенској сцени  све до краја живота. Теме које је најчешће сликао су портрет, мртва природа, пејзаж и као подврста, градски мотиви. Био је доследан  сопственом  приступу изграђеном под утицајем (како је записано) Београдске сликарске школе и њеног интимистичког огранка који је присутан на великом броју портрета.

Сликао је са мање детаља и свођењем на неопходно или довољно. Изградио је препознатљив рукопис и стил. Уметникови прикази света који нас окружује су пастелног колорита са фовистичким елементима. Ту и тамо, може се наслутити сличност са сликањем Боже Илића (потез четком) али са тањим наносима боје. Порекло Миленковића је из Статовца, села из комшилука Житног Потока, Божиног родног места. Лично то доживљавам као логичан и позитиван утицај те очекивану еволуцију. Миленковић се никад није одрекао својих корена и то је доказао својим присуством у Прокупљу где је излагао у музеју и Галерији Божа Илић. Учесник је и један од покретача идеје за Ликовну колонију Божа Илић. Ликовна збирка музеја у Прокупљу поседује десетак његових слика.

Уметничка друштва У Прокупљу су кренуле да ничу а и прве друштвене заједнице , а неке од њих су културно-уметничко друштво „Абрашевић“ и певачко друштво „Југ Богдан“ . Kултурно-уметничко друштво „Абрашевић“ основано је 1905. Године. После рата је одлучено да се културно-уметничко друштво обнови. Исте 1919. године створена је и радничко-ђачка секција , чији је председник био Јагода Јумјус, лекар. Секција је радила у саставу KУД „Абрашевић“ којом су руководили Милан Аранђеловић , председник и Нестор Kостић , као секретар друштва. Драмска и хорска секција „Абрашевића“ давале су приредбе у „Џивџановој кафани“, код „Југ Богдана“ и другим кафанама. Радници су настојали да свој политички рад организују кроз своје културно-уметничко друштво „Абрашевић“, али су полицијске власти убрзо забраниле рад овог друштва. Певачко друштво „Југ Богдан“ је основано 1894. године на иницијативу и труд варошког апотекара Ђорђа Брзаковића и проте Илије Михајловића. После забране рада културно-уметничког друштва „Абрашевић“ у Прокупљу је постојало друштво „Југ Богдан“ које је било под покровитељством цркве, а издржавала га је црквена општина. Друштво је имало свој хор и оркестар , чији су чланови били искључиво занатлије. Међу њима је било и политички напредних радника. Неки чланови „Абрашевића“ су се прикључили „Југ Богдану“ и политички деловали међу осталим члановима друштва. Под њиховим утицајем друштво се постепено ослобађало зависности од цркве и осамостаљивало се као радничко културно-уметничко друштво. Због тога је његова управа све чешће долазила у сукоб с црквеном управом.

КУД  АБРАШЕВИЋ

Певачко друштво Југ –Богдан оснивано је још давне 1894.године. Било је основа за стварање КУД Абрашевић које је у свом саставу у једном трену имало драмску секцију, певачко друштво и музичко друштво. Тадашњи Абрашевић се не разликује много од данашњег.

КУД“Абрашевић“ Прокупље  основан је 1910.  године  под именом  „Певски  збор Југбогдан“. После осам година се дели на драмску дружину и „певачко-играорско“ друштво  „Југовићи“ које  1921. године,  узима име  „Раденичко друштво Абрашевић“ и под тим именом  ради и данас.  Данашњи  КУД „ Абрашевић“ у свом саставу има  музичку  и фолклорну секцију.  Фолклорну секцију чине дечији, омладински и ансамбл ветерана. Кроз секцију је прошло на стотине чланова који су савладали кораке двадесетак сплетова из  разних крајева  Србије. Осим кореографија фолклорна секција ради и на сценском постављању народних обичаја. На  савладавању корака и постављању кореографија са играчима раде Горан Денић, организатор фолклорних активности и Небојша Јовановић, дугогодишњи аматер и  члан КУД „Абрашевић“.

Музичка секција КУД „АБРАШЕВИЋ“  састављена од музичара и певача и заједно са фолклорном секцијом  интезивно ради на очувању народне традиције.После паузе у раду фолклорне секције од 1995. године ова два сегмента су обједињени у једну  програмску делатност. У периоду од 1994. до 1998. године  у оквиру музичке секције деловао је и хор КУД „Абрашевић“ који је престао са радом  када је  формиран  Црквени хор. Кроз музичку секцију прошао је велики број извођача а посебно младих, телантованих певача и инструменталиста. Неки од њих данас имају сопствене  музичке снимке и каријере.