СОЛУНСКИ ФРОНТ 1915-1918. ГОДИНЕ

 

Ратни команданти пука  

 

  1. Пуковник Димитрије В. Милић, рођен је 12. 1873. године у селу Војска, Моравски срез. Завршио је 1897. године НЖ ВА а 1902. године ВШ ВА. Команду над Гвозденим пуком примио је 21. 11. 1914. године и њиме командовао до 7. 4. 1915. године када је премештен за команданта Вардарског граничног одсека. Команду над Гвозденим пуком поново је преузео 5. 12. 1915. године. Као командант пука погинуо је на Солунском фронту 15. 12. 1916. године код села Макова. Био је више од једне и по године командант пука. Одликован је Орденом КЗм III и IV реда.

 

  1. Потпуковник Војислав Гојковић, рођен је 15. 9. 1882. године у Нишу. Његов отац српски генерал Илија М. Гојковић, који је рођен 1854. године у Дреновцу, општина Параћин био је једини српски генерал који је погинуо у рату (његов брод потопљен је код Сицилије 1917. године). Илија је завршио само два разреда гимназије, унапређен је у чин генерала без војне школе од стране краља Милана Обреновића али био је смењен од краља Александра Обреновић. Он је као пеш. пуковник постао министар војни 1910. године. Од 1912. до године био је командант Моравске дивизије. Један од пет његових синова је Војислав.[1] Основну школу и 6. разред гиманзије, Војислав је завршио у Београду а заједно са братом Божидаром ступио је у НШ ВА коју је 1901. године завршио. Као водник размештен је у Дунавски артиљеријски пук. Након тога запослен је на место наставника у Артиљеријској подофицирској школи, а из школе отишао је на 15 месеци у Немачку да би изучио немачки језик. У 32. класи завршио је 1909. године ВШ ВА, и након завршене школе послат је као капетан 2. класе за командира чете у 7. пеш. пуку а затим је прекомандован за класног старешину на Војној академији. У рату 1912. године био је командир чете у 1. прекобројном пуку. У рату 1913. године прекомандован је за командира чете у Гвозденом пуку. Рањен је на Грленима 6. 7. 1913. године. Од 1913. године па све до 1917. године је официр у Гвозденом пуку. У Првом светском рату командовао је батаљоном у Гвозденом пуку. Рањен је на Лиманској ади 1914. и код Липолиста 25. 10. 1914. године где је тешко рањен у груди и кук. Војислав је вршио дужност команданта пука годину и по дана од 5. 12. 1914. године до 4. 4. 1916. године у одбрани Македоније 1915. године и у повлачењу преко Албаније 1915/1916. године. После Солунског процеса против ,,црнорукаца“ маја 1917. године пензионисан је 11. 6. 1917. године. Војислав се те 1917. године налазио у Петрограду где је отишао са пријатељима ,,црнорукцима“: потпуковником Божином Симићем, пуковником Александром Србом и мајорем Радојем Јанковићем да би се прикључили Добровољачкој дивизији. Они су саставили меморандум и послали су писма водећим дневним листовима у Русији, Француској и Енглеској па чак и британском амбасадору у коме су тврдили да је атентат на краља Александра дело Аписових непријатеља. Када је у околини Кијева у Украјини од добровољаца – „дисидената“ организован Југословенски револуционарни батаљон јачине од 600 војника, за његовог команданта постављен је Војислав. Батаљон је у то време вршио задатке обезбеђења јавних зграда у Кијеву.[2] Почетком 1918. године, пред немачку офанзиву, батаљон је евакуисан у град Самару на реци Волги. Тамо је такође вршио стражарску службу, сада под именом Српска стражарска јединица, а у њој је поред Срба, било и Чеха, Словака и Руса. Као припадник организације „Уједињење или Смрт“ осуђен је на 23 године затвора, од чега је издржао после рата само 3,5 године јер је помилован и пензионисан. Јула 1945. године реактивиран је у ЈНА као непријатељ краља Александра Првог. Пензионисан је 1948. године у чину генерал-мајора ЈНА. Умро је у Београду 4. 11. 1956. године. Одликован је орденом КЗм III и IV реда, КЗ 4. реда, Сребрном медаљом за храброст, Медаљом краља Петра, споменицама за 1912. и 1913. годину, и Орденом заслуге за народ са златном звездом. Био је ожењен Даницом Константиновић а имали су три кћерке Милицу, Јелену и Љубицу.

 

  1. Пуковник Алимпије Л. Марјановић, рођен је 24. 12. 1874. године у Доњој Шаторњи код Крагујевца. Након завршених шест разреда гимназије у Београду, завршио је 1896. године у 26. класи НШ ВА а ВШ ВА године. Био је на школовању у Француској. Учествовао је у завери 1903. године али је у ноћи преврата пребачен са службом у Зајечар. У чину капетана 1908. године под именом Лазар Младеновић био је шеф Горског штаба четника Источног Повадарја. У рату 1912. године био је шеф команде четничких одреда при Врховној команди а у рату 1913. године командант Моравске бригаде. На Солунском фронту командовао је Гвозденим пуком 11 месеци од 25. 12. 1916. до 8. 12. 1917. године. Крајем 1917. године одређен је за члана владине делегације на преговорима у Паризу и Лондону. Пензионисан је 1923. године на лични захтев. Умро је 15. 3. 1940. године у Београду. Одликован је поред споменица орденом КЗм 3. реда и две КЗм 4. реда, Орденом белог орла 5. степена, две Златне медаље за храброст, Медаљу за војничке врлине. Са супруга Катарином имао је два сина Лазара и Милорада. Данас унука Катарина живи у САД.[3]

 

  1. Потпуковник Михаило Ковачевић, рођен је 14. 6. 1878. године у селу Паштрић код Мионице, Колубарски срез. Родитељи су му били учитељи Анка и Владимир који су радили у школи код манастира Рибница. Имао је рођеног стрица Љубомира који је у другој половини 19. века био академик и министар просвете (1895-1897). Завршио је 1899. године НШ ВА, а после завршене школе постављен је за командира вода у 19. пеш. пуку и наставника на Војној академији. Учесник је Мајског преврата 1903. године. У балканским ратовима борио се као командир 1. чете 1. батаљона 19. пука 1. позива и у 1. батаљону 8. пеш. пука 2. позива. На почетку Првог светског рата до 1916. године био је у Шумадијског дивизији, а након тога у Тимочкој 1916. године, па опет 1917. години у Шумадијској дивизији као пом. команданта. Био је командант Гвозденог пука седам месеци од 11. 5. 1918. године па све до краја рата. После рата постављен је за команданта 35. пеш. пука у Загребу, а 1920. године унапређен је у чин пуковника и пребачен у Скопље за команданта 20. пеш. пука. Након две године, новембра 1922. постављен је за команданта Дивизијске области али убрзо је премештен у Штип. Унапређен је у чин бригадног генерала и постављен за команданта пешадијске бригаде Брегалничке дивизије у Штипу. У Штипу је основао официрски дом, на његову иницијативу подигнута је спомен костурница и капела војницима који су погинули на Брегалници 1913. године, а са супругом основао је Фонд за помоћ сиромашној деци. Октобра 1927. године, убијен је испред своје куће од припадника организације ВМРО. Два атентатора су сутрадан убијена, а један је ухапшен. На тргу у Штипу од стране општине подигнут је у његову част споменик који је порушен за време Другог светског рата од стране бугарске војске. Сахрањен је у Алеји великана на Новом гробљу у Београду 8. 10. 1927. године. Одликован је поред ратних споменица са два ордена КЗм III и IV реда, Сребрном и Златном медаљом за храброст, Орденом белог орла, орденом Светог Саве 4. реда, Француским ратним крстом дивизијског ранга и Чехословачким великим крстом.[4]

 

Заступници команданта пука

 

  1. Потпуковник Миливоје Јелисијевић, рођен је 15. 3. 1876. године у с. Влакчи код Тополе. Завршио је шест разреда гимназије у Крагујевцу, а након тога је уписао НШ ВА као питомац 29. класе. Два пута је на кратко био заступник ком. Гвозденог пука. Командовао је на кратко само 10 дана од 15. 12. 1916. до 25. 12. 1916. године. И поново је командовао пуком скоро месец дана од 16. 3. до 15. 4. 1918. године. Године унапређен је у чин бригадног генерала. До смрти 21. 5. 1938. године био је в .д. начелник Историјског оделења ГШ.[5]

 

  1. Пуковник Ћира Даскаловић, рођен је у Пироту 1878. године. Војну академију завршио је 1899. године. У ослободилачким ратовима Србије командовао је четом и батаљоном у Гвозденом пуку, а био је заступник команданта пука месец дана од 15. 4. 1918. до 11. 5. 1918. године на Солунском фронту и поново од јануара 1919. године. Пензионисан је после рата у чину генерала. Одликован је Орденом КЗм.

 

  1. Потпуковник Стеван М. Радовановић, рођен 2. 1879. године у Београду. Био је питомац у 29. класи НШ ВА и 13. класе ВШ ВА. Три месеца је био в. д. командант Гвозденог пука од 8. 12. 1917. до 28. 2. 1918. године. После рата унапређен је 1921. године у пуковника  и службовао је у Хрватској (1924-1928) где је 1925. године унапређен у бригадног генерала. У чин дивизијског генерала унапређен је децембра 1930. године. Пензионисан је 11. 5. 1933. године. У Априлском рату 1941. године реактивиран је и постављен за команданта позадине 6. армије. У Недићевој Србији постављен је за команданта жандамерије 9. 9. 1941. године, али је на дужност ступио тек марта 1942. године. После рата живео је у емиграцији, а умро је у Сиднеју, Аустралија 1960. године.[6]

 

  1. Mајор Ђорђе Голубовић, командант 3. батаљона. Био је 18 дана в. д. командант пука од 17. 11. до 5. 12. 1915. године кaда је био у саставу Вардарског одреда. Премештен је у штаб Тимочке војске 5. 12. 1915. године по наређењу Ад бр. 1607 команданта Тимочке дивизије.

 

 ОДБРАНА МАКЕДОНИЈЕ И ПОВЛАЧЕЊЕ ПРЕКО АЛБАНИЈЕ 1915. ГОДИНЕ

 

,,Гвоздени пук” је почетком априла 1915. године послат у Македонију са задатком да обезбеди државну границу. Дана 14. 10. пукови бугарске седме Рилске дивизије напале су његов гранични одсек. Под непрекидном борбом пук је био приморан на повлачење према Велесу са задатком да одбрани варош по сваку цену до доласка савезничких трупа из Солуна. У току повлачења према Велесу, други батаљон „Гвозденог пука“ био је одсечен од главнине пука и био је принуђен на повлачење према Скопљу и Косову где се прикључује Моравској дивизији првог позива са којом се повукао преко Албаније. ,,Гвоздени пук” бранио је Велес све до 29. 10. када је био приморан на одступање према Прилепу. Пук је организовао одбрану на превоју Присат на Бабуни где је успешно бранио прилазе Прилепу. Пук је 14. 11. разбио један батаљон бугарског 22. пука када је погинуло 200 бугарских војника и један официр. Пук је 29. 11. напустио планину Бабуну и повукао се на положаје испред Црне реке ради одбране Битоља, који је пук бранио до 6. 12. Пук се тада повукао до Струге где је до 11. 12. бранио мостове на Дриму штитећи одступницу до одласка задњег српског војника. Након тога запалили су мостове на Дриму и кренули су преко Струге на Албанску обалу. Последњу борбу са бугарском војском, пук је имао код села Дарзе испред Елбасана 18. 12. 1915. године. Пук се повукао према Елбасану, а код села Хаџамија остао је више од месец дана, а одатле је отишао за Валону где је дошао 14. 2. 1916. године. Италијанским бродовима 15. 2. 1916. године из Валоне, припадници пука су пребачени на острво Крф. У 1915. години погинуло је или нестало 530 припадника пука а рањено 421. За време повлачења код Струге команду над пуком преузео је 5. 12. потпуковник Војислав Гојковић (1882-1956), црнорукац, касније генерал мајор ЈНА. При преузимању пука официрима и старешинама обратио се следећим речима: Јунаци! Примио сам команду над пуком у коме сам био командир чете и командант батаљона. Ја вас познајем, са вама сам био у свим ратовима, знам вашу храброст и ваше пожртвовање. Вас се живо сећају Турци са Куманова, Козјака и Битоља; вас памте Бугари са Брегалнице, Грлена и Мукоша. Вас су добро запамтили Аустријанци на Церу, Лозници, Лиманској ади, Кременици и Крајковој бари. Вашој слави равне нема, ви сте јунаци над јунацима. Бугари удружени са Немцима и Аустријанцима навалили су на нас и природно је да нисмо могли одолети овој великој навали. Ми нисмо пропали и нећемо пропасти, јер нисмо сами. Са нама је велика Русија, богата Француска и моћна Енглеска. Наши савезници неће нас оставити они ће нас помоћи. Морамо имати стрпљења, а будите уверени да ће наша слава бити још већа, ако у овим тешким данима будете истрајали. Ми преживљавамо велике дане, а велики дани траже велике људе, тешки дани траже стрпљење и веру. Ви сте већ показали да сте велики и имајте само стрпљења и вере и ми ћемо победити.

 

ДВОМЕСЕЧНИ БОРАВАК НА КРФУ 1916. ГОДИНЕ

 

У Валони 15. 2. припадници пука укрцали су се у италијанске лађе: „Регина”, „Берна” и „Ла Лорен”. Прва лађа је са пристаништа кренула у 12.00 часова, а на Крф је стигла у 17.30 часова. На Крфу се пук убиваковао код села Доњег Ипсоса, где је остао све до одласка за Солун. Бројно стање пука по искрцавању на Крф било је: 63 официра, три чиновника, 347 подофицира, 437 каплара и 1332 редова. Од наоружања имали су 1289 пушака, 52 сабље и четири митраљеза. Од 17. 2. 1916. године пук је опет био у саставу Моравске дивизије. Првих дана боравка на Крфу извршено је санитетско збрињавање, вакцинација и сл. Организована је редовна исхрана, тако да се здравствено стање пука убрзано побољшавало. У болницу је било смештено 1902 војника. После доласка на Крф укупно је страдало 154 бораца: у ,,Плавој гробници” код острва Вида сахрањен је 71 ратник, на острву Лазарет 18, на градском гробљу на Крфу један, гробље у Говину на Крфу три, на Ипсосу 19, на другим гробљима на Крфу деветоро, у Бизерти (?), у Тунису 12, у Сиди Абдалах (данас Мензел Бургиба) 21. На Крфу је извршена и реорганизација пука. Пук је у свом саставу имао три батаљона, а позиви су били укинути. Команду над пуком примио је пуковник Димитрије В. Милић. На Крфу је пук је добио нову одећу и опрему. Током боравка на Крфу, пук су посетила два француска официра као изасланици француског маршала Жофра и они су том приликом предали два часовника пуку да буду додељени двојици војника који су највише рањавани. За време прославе крсне славе у биваку 19. априла, сечењу славског колача присуствовао је врховни командант српске војске, регент Александар Карађорђевић, са високим званичницима из савезничких држава. Регент Александар честитао је славу и одржао кратак говор војницима и официрима и пратио свечани дефиле опорављеног ,,Гвозденог пука”. 

 

ТРОМЕСЕЧНИ БОРАВАК КОД СОЛУНА 1916. ГОДИНЕ

 

После опоравка на Крфу почело је укрцавање пука у савезничке бродове „Нера” и „Мелбурн” 23.4.1916. године. Пук је кренуо из пристаништа Говино за Солун. После три дана пловидбе искрцао се у пристаништу Микра код Солуна 26. априла 1916. године. Са Крфа за Солун пук је кренуо у следећем бројном стању: 91 официр, шест чиновника, 405 подофицира, 482 каплара и 1427 редова. Из Микре, пук је пребачен у село Суркули где се налазио логор Моравске дивизије. Пук је овде остао све до 28. јула 1916. године одакле креће на фронт.           

 

СОЛУНСКИ ФРОНТ 1916. ГОДИНЕ

 

Други пешадијски пук почетком августа 1916. године је изашао на фронт заменивши француски осми ловачки пук. Распоређен је на десно крило почетног распореда српске војске на Солунском фронту. На овом положају пук је био до

  1. 9. 1916. године када је Моравска дивизија пребачена на лево крило фронта, где је бугарска војска отпочела офанзиву док је Дунавска дивизија тада била приморана на повлачење. Претила је опасност да фронт буде пробијен па је као појачање послата Моравска дивизија.

 

БИТКА КОД ГОРНИЧЕВА

 

„Гвоздени пук” је био распоређен између Дунавске и Вардарске дивизије са задатком да напредује ка центру бугарског распореда у селу Горничеву у подножју планине Ниџе (грчки Кели, 22 км од седипшта општине Суровачево, 27 км од града Лерин). Српска армија противофанзиву је започела 12.9. а „Гвоздени пук” је за пет дана непрекидних борби разбио положаје бугарског 30. пука и протерао делове 10. пука. Прво је заузео село Горничево, кренуо уз обронке Мале Ниџе и заузео Крушеград. Дана 13.9. пук је у јуришу освојио утврђене положаје у којима је избројано 200 бугарских лешева. Код Горничева је заробљен већи број бугарских војника и заплењено је шест топова. Код Крушеграда је заробљена бугарска пољска болница са већим бројем рањених. За само неколико дана битке код Горничева из Гвозденог пука су погинула два официра, 15 подофицира и редова, а рањен је 71 борац.

 

БОРБЕ НА ЦРНОЈ РЕЦИ        

 

Након  пораза у бици код Горничева, трупе бугарске Прве армије принуђене су на повлачење на почетне положаје. Немци су хитно послали помоћ: четири пука пешадије, четири самостална ловачка батаљона, пет брдских митраљеских одељења, два артиљеријска пука, један артиљеријски дивизион и шест батаљона тврђавске артиљерије. Немачко-бугарска војска је на десној обали Црне реке, леве притоке Вардара (извире код села Железнец, општина Демир Хисар, 55 км од Битоља на 760 мнв) успоставила прву линију одбране, док су на левој обали изградиле главну одбрамбену линију са више паралелених положаја са митраљеским гнездима и жичаним препрекама са артиљеријском подршком. Циљ је био одбрана Битоља. „Гвоздени пук” је у рану зору 3.10. пробио непријатељске положаје испред Црне реке и избио на предвиђени одсек између села Добравена и Брод. Ту је, на самој обали, заустављен непријатељском ватром. Црна река се није могла прегазити и морала се форсирати приручним средствима. У ноћи 4.10. припадници трећег батаљона „Гвозденог пука” успели су да исфорсирају реку, али су заустављени на супротној обали, пред јаким утврђењем на које су јуришали  бомбама од 5. до 8. 10., али без успеха. Ујутру 8. октобра, у 5.30 часова, друга и трећа чета другог батаљона успеле су да се привуку главној одбрамбеној линији и бомбама и заплењеним митраљезима омогуће пуку да потпуно сломи бугарску одбрану. На главној одбрамбеној линији избројано је 280 лешева бугарских војника, а на прихватним положајима код села Сливице још 150. Заробљено је пет официра и 804 војника из 30. и 10. бугарског пука. Заплењено је седам митраљеза, 600 пушака и друге опреме.  

                                         

БОРБЕ НА ЧУКАМА      

 

Пред трупама Прве српске армије сада је главни циљ овладавање Селечком планином (највиши врх Високо 1432 мнв) на источном рубу Пелагоније, масив који се спуштао од севера ка југу до села Брод и Скочивир, којим доминира кота 1212, стратегијски је кључ целог масива у одбрани Битоља. Да би се кота 1212 заузела, потребно је прво освојити гребен Селечке планине, са низом високих узвишења са називом „Чуке”, природно неосвојивих висова, са великим каменим блоковима, повезаним рововима, жичаним препрекама и укопаним митраљеским гнездима, које су заједно браниле бугарске и немачке трупе. На том правцу наступала је Дунавска дивизија са ,,Гвозденим пуком” која је кренула у освајање гребена Селечке планине 9.10. када је у борбама, погинуо капетан Љубомир Којовић. Свака следећа Чука освајана је са великим жртвама. Пук се први пут сукобио са Немцима – први батаљон немачког пука  20.10. у бици за тзв. Тепавачке положаје. Тада је погинуо командир прве чете трећег батаљона, резервни потпоручник Јанаћко Јовић. После месец дана непрекидних борби по непроходном планинском терену, пук је 1. новембра повучен у дивизијску резерву ради одмора и допуне. Вршио је припреме за главни задатак – освајање коте 1212.  У борбама на Чукама рањене су и Милунка Савић и Флора Сендс.

 

БОРБЕ ЗА КОТУ 1212.                                   

 

Већ 7. 11. ,,Гвоздени пук”  је свакодневно водио борбе око прилаза коти 1212. са деловима 40. 43. и 56. бугарског пука. Ништа није могло да задржи пук у његовом напредовању, ни убитачна непријатељска ватра, ни жичане препреке, ни каменита утврђења. Коначно, дана 17. 11. војници друга чета другог батаљона под командом поручника Ђорђа Милачића уследио је одлучујући јуриш и кота 1212 коначно је пала. Већ сутрадан, 18. новембра, пук је одбио јаке јурише непријатеља који су желели да по сваку цену поврате изгубљене положаје али у томе нису успели. Из Битоља се тада повукла бугарска војска, а у ослобођени Битољ ушла је српска коњица. ,,Гвоздени пук” је под борбом напредовао ка селу Макову (710 мнв), општина Новаци, 30 км североисточно од Битоља где је претрпео тешке губитке. Од артиљеријске гранате погинуо је 15. 12. командант пука Димитрије В. Милић. Наредних десет дана командовао је пуком потпуковник Миливоје Јелисијевић из Дринске дивизије. Команду је преузео пуковник Алимпије Марјановић из села Доња Шаторња код Крагујевца. Иако десеткован тешким борбама, Други пешадијски пук је остао на положајима све до 31. децембра 1916. године, а затим је повучен у резерву на опоравак и допуну. Током ратне 1916. и 1917. године из пука је погинуло 211 бораца.

 

СОЛУНСКИ ФРОНТ – РОВОВСКИ РАТ 1917. И 1918. ГОДИНЕ

 

Већ средином децембра 1916. године обе зараћене стране биле су исцрпљене борбама, окршаји дуж фронта су слабили, и почело је укопавање обеју страна на достигнутим положајима. Прешло се на рововски рат који ће трајати све до средине септембра 1918. године. Други пешадијски пук повукао се у село Полог (950 мнв), општина Новаци, 40 км југоисточно од Битоља. Рововски рат трајао је 21 месец. Пешадијске борбе своде се на пушкарање, ноћне патроле, повремене упаде у непријатељску позадину а на појединим линијама растојање између ровова било је и до 50 метара. „Гвоздени пук” је већи део рововског ратовања провео на положајима код села Старовине (840 мнв), општина Новаци, смењујући се у првом реду са другим пуковима Моравске дивизије. Након одласка пуковника Марјановића у владину делегацију у Паризу, команданти пука су у потпуковник Јелисијевић (16. 3. 1918-15. 4. 1918), пуковник Ђира Даскаловић (15. 4. 1918-11. 5. 1918), Пук је добио 11. 5. 1918. новог команданта пука Михаила Ковачевић (1878-1927), који ће пуком командовати све до ослобођења Србије 1918. године.

 

ПРОБОЈ СОЛУНСКОГ ФРОНТА И ОСЛОБОЂЕЊЕ СРБИЈЕ 1918. ГОДИНЕ

        

У јутарњим часовима 14. 9. 1918. године, 580 топова савезничких армија започело је артиљеријску припрему за пробој Солунског фронта. Сутрадан, 15. Септембра, у 5.30 часова друга српска армија кренула је у пробој на одсеку Доброг поља, Ветерника и Сокола. За њом је кренула прва армија. Са француским дивизијама, српске армије су разбиле бугарско-немачку армију и приморале их на повлачење. Према Вардару је ишла друга армија, а прва армија, форсирајући Црну реку, ишла је преко планина Дрен и Бабуна, како би пресекла одступницу непријатељским снагама у западном делу Македоније. „Гвоздени пук” је форсирао Црну реку код села Гуђакова (640 мнв), 40 км од Прилепа. Разбио је непријатељске снаге на обали реке и преко села Галишта (740 мнв), 30 км југозападно од Кавадараца избио на главни гребен планине Дрен. После шест дана борби, избијањем на Вардар 21. 9, српске армије су извршиле пробој Солунског фронта. Моравска дивизија и њен „Гвоздени пук” су после преласка преко Вардара убрзано напредовали према Куманову. Пуковска претходница под командом поручника Јордана Ђ. Михајловића из Прокупља упала је у Кратово и запленила 12 магацина са храном и заробила бугарску посаду. Под притиском српских армија, Бугарска је капитулирала 30. 9. „Гвоздени пук”  је учествовао у разоружавању бугарских дивизија на простору између Куманова и границе са Бугарском. Са италијанског фронта послата је аустроугарска девета дивизија да затвори правац према Врању али трупе прве армије су за неколико сати разбиле девету дивизију. Код Ниша делови немачке 11. армије су од две дивизије и Алпског корпуса повучених са западног фронта формирале одбрамбени фронт. „Гвоздени пук” је после борби у источној Македонији имао тешке борбе 9.10. и 10.10. на планини Селичевици. Пробијањем аустроугарско-немачке одбране код Ниша, Делови прве армије у којој се налазио и „Гвоздени пук” 12.10. ослободили су Ниш када су добили први пут пет дана одмора. Већ 20.10. пробијени су непријатељски положаји на Делиграду, и ослобођен је Алексинац, а 22.10. Ражањ. После борбе у којој је погинуо командант трећег батаљона мајор Марко Павловић, пук је 23.10. ослободио Параћин. Ћуприја је ослобођена 25.10, а Свилајнац 27.10. Као претходница Моравској дивизији, пук је преко Велике Плане и Смедеревске Паланке избио код Гроцке на десну обалу Дунава. Неколико дана „Гвоздени пук” се налазио на простору од ушћа Велике Мораве до Београда. Од 7.11. до 10.11. пук је пребачен преко Дунава, да заузме Банат. Пук је био одређен да напада левом колоном: Црепаја – Дебељача – Ковачица – Орловац – Бечкерек – Кикинда. Пук је 17.11. ушао у Велики Бечкерек (Зрењанин) а  20.11. у Кикинду. Штаб пука је у Кикинди остао до краја децембра, затим је пребачен у Београд где је остао до 18. маја 1920. године. Пук је у том периоду обезбеђивао Народну скупштину, Двор и Владу. Почетком јануара 1919. године смењен је командант пука Михаило Ковачевић, а за команданта пука постављен био је Ћира Даскаловић. После демобилизације већина из састава пука вратила се својим кућама.  У овој ратној 1918. години из пука је погинуло 49 бораца.

 

 

DEFENCE OF MACEDONIA AND THE GREAT RETREAT IN 1915

 

At the beginning of April 1915, The Iron Regiment was sent to Macedonia with the assignment to secure the country’s border. On 14 October, the regiments of Bulgarian 7th Rila Division attacked its border section. Under incessant combats, the regiment was forced to retreat towards Veles, with the assignment to defend the town at all costs until the arrival of Allied troops from Salonika. During the retreat towards Veles, the second battalion of “The Iron Regiment” was cut off from the main part of the regiment and was made to retreat towards Skopje and Kosovo where it joined Morava Division of I call, with which it withdrew across Albania. The Iron Regiment defended Veles until 29 October when it was forced to retreat towards Prilep. The regiment organized a defense on Prisat Pass on Babuna mountain where it was successfully defending the access to Prilep. On 14 November, the regiment crushed a battalion of the Bulgarian 22nd regiment, when 200 Bulgarian soldiers and one officer were killed. The regiment left Babuna on 29 November and retreated to the position of Crna Reka to defend Bitola until 6 December. That day it retreated to Struga, where it was defending the bridges on the Drim River until 11 December, securing the withdrawal till the last Serbian soldiers left. After that, they burnt the bridges on the Drim and set off across Struga to the Albanian coast. The final battle with the Bulgarian army was fought at the village of Darza near Elbasan on 18 December 1915. The regiment retreated in Elbasan, remaining near the village of Hadžamija for more than a month, where it set off to Valona and finally arrived on 14 December. The regiment was evacuated from Valona to Corfu Island on Italian ships on 15 December 1916. In 1915, 530 regiment soldiers were killed or missing, while 421 were wounded. During the retreat near Struga, on 5 December lieutenant- colonel Vojislav Gojković (1882-1956), “The Black Hand” member, later major general of JNA(Yugoslav National Army) took command of the regiment .

On taking command he addressed the officers and seniors: Heroes!I have taken command of the regiment in which I had served as a company commander and a battalion  commander. I know you, I have been with you in all the wars, I know you courage and your sacrifice. You are in vivid memory of the Ottomans from Kumanovo, Kozjak and Bitola; the Bulgarians from Bregalnica, Grlen and Mukoša remember you well. The Austrians clearly recall you from Cer, Loznica, Limanska ada, Kremenica and Krajkova bara. Your fame cannot be rivaled, you are greater than heroes . The Bulgarians together with Austrians attacked us, and naturally, we were not able to endure that enormous attack. We did not fail and shall not fail, because we are not alone.  We have a great Russia, wealthy France, and powerful England with us. Our allies will not leave us, they will help us. We must have patience, and I assure you that our glory will be even greater if we persevere in these days of hardship. We are witnessing the glorious days, and glorious days require glorious men, hard days require patience and faith. You have already displayed your greatness, have patience and faith and we shall win!

 

A TWO-MONTH STAY ON CORFU ISLAND – 1916

 

Оn 15 February the regiment embarked on the Italian ships:“Regina“, “Berna“ and “La  Loren“ in Valona. The first ship left the docks at 12:00, and disembarked on Corfu Island at 05:30p.m. The regiment stayed at the village of Lower Ipsos till they set off to Salonika (Thessaloniki). The number of soldiers of the regiment after evacuation on Crfu Island was: 63 officers, 3 clerks, 347 non-commissioned officers, 437 corporals i 1332 privates. The regiment was armed with 1289 rifles, 52 sabres, and 4 machine guns. From 17 February 1916, the regiment was part of Morava division once again. The first days on Corfu Island were marked by medical treatment, vaccination, etc. Regular food provision was organized so that general health of regiment personnel improved after a short time. One thousand ninety-two soldiers were hospitalized. After arriving at Corfu Island 154 died: 71 soldiers were buried in “The Blue Graveyard”near the island of Vido, 18 were buried on the island of Lazaretto, one  in the town cemetery on Corfu,3 in the cemetery of Govino, 19 on Ipsos, 9 in other Corfu Island cemeteries, in Bizerte(?), 12 in Tunisia,21 in Menzel Bourguiba(Tunisia). The regiment was also reorganized on Corfu Island. It comprised three battalions and the “classes “ were cancelled. Colonel Dimitrije V. Milić took command of the regiment.  It was provided with new clothing and equipment. During the stay, two French officers, emissaries of marshall Joffre, visited the regiment and bestowed two clocks to award two soldiers that had been seriously wounded. During the Patron Saint Day, on April19, Supreme commander of the Serbian army, Regent-Prince Aleksandar Karađorđević, participated in the ceremony of “breaking the ritual bread” with high officials from the Allied countries. Regent Prince Aleksandar, on greeting the ceremony delivered a short speech to the soldiers and followed a ceremonial parade of the renewed “Iron Regiment”

 

A THREE-MONTH STAY NEAR SALONIKA

 

After the recovery on Corfu Island, the regiment embarked on the Allied ships “Nera”and Melbourne”  on 23 April 1916. The regiment set off to Salonika from the docks of Govino. After three days at sea, they disembarked at the docks of Mikra near Salonika on 26 April 1916. The regiment left Corfu Island for Salonika numbering: 91 officers, 6 clerks, 405 non-commissioned officers, 482 corporals and 1427 privates. From Mikra, the regiment was transferred to the village Surkuli where the camp of Morava division was deployed. The regiment remained there till 28 July 1916, when it set off to the front.

 

SALONIKA FRONT – 1916

 

At the the beginning of August 1916, the Second infantry regiment was sent to the front as a replacement  for the French 8th chasseur regiment. It was deployed on the west wing of the initial deployment of the Serbian army on Salonika front. It held this position until 2 September 1916 when Morava division was transferred to the left wing of the front, where the Bulgarian army had launched an offensive, while the Danube division was forced to retreat. Since there was a danger of the front breakthrough, it was reinforced with Morava division.

 

BATTLE OF GORNIČEVO

 

“The Iron Regiment” was deployed between the Danube and Vardar division with the assignment to advance towards the center of the Bulgarian deployment in the village of Gorničevo, at the foot of Nidže mountain (Greek Kelly, 22 km away from administrative center of municipality of Surovačevo, 27 km away from Lerin). The Serbian army launched a counteroffensive on 12 September, and “The Iron Regiment”, in five days of incessant combat, crushed the positions of the Bulgarian 30th regiment and drove away sections of the 10th regiment. First it took the village of Gorničevo, then advanced up the slopes of Male Nidže and took Krušegrad. On 13 September, the regiment seized the fortified positions with 200 Bulgarians killed. A large number of Bulgarian soldiers were captured, and six cannons were seized. A Bulgarian outdoor hospital, with a number of wounded soldiers near Krušegrad was also captured. In only a few days of the battle of Gorničevo, the losses of ”The Iron Regiment” were: 2 officers, 15non-commissioned officers and privates, and 71 wounded.

 

BATTLES OF THE CRNA REKA

 

After the defeat in the Battle of Gorničevo, the troops of Bulgarian First army were forced to retreat to their initial positions. They were instantly reinforced by the Germans with four infantry regiments, four independent chasseur battalions, five mountain machine gun sections, two artillery regiments, one artillery division and six battalions of fort artillery. The German –Bulgarian army established the first line of defense on the right bank of Crna Reka, a left tributary of the Vardar (rises near the village of Železnec, municipality of Demir Hisar, 55km away from Bitola, 760m ), while they built the main defense line on the left bank with several parallel positions with machine gun nests and artillery supported wire barriers. The aim was to defend Bitola. Early in the morning, on 3 October, “The Iron Regiment” broke through the enemy’s positions near Crna Reka and reached the section between the villages of Dobravena and Brod. At that place, on the riverbank, it was stopped by the enemy’s firing. As the river of Crna Reka could not be crossed, they had to use handy tools. On the night of 4 October, the third battalion of “The Iron Regiment” managed to cope with the river, but was stopped on the opposite bank, in front of a strong fortification that they were bombing without success from 5 to 8 October.  On the morning of 8 October, at 5:30, the second and third company of the second battalion successfully approached the main defense line using bombs and seized machine guns, and therefore enabled the regiment to break the Bulgarian defense. There were 280 soldiers killed on the main defense line, and 150 more on the positions near the village of Slivica. Five officers,804soldiers of the 30th and 10th Bulgarian regiment were taken captive, while seven machine guns and 600 rifles and other equipment were seized.

 

BATTLES ON “ČUKE”

 

           The troops of the First Serbian army now had the main aim to reach Selečka mountain (the highest peak Visoko 1432 m) on the east rim of Pelagonia, a massif that slopes down from the north to south to the villages of Brod and Skočivir, dominated by elevation 1212, which was the strategic key to the entire massif in the defense of Bitola. In order to capture elevation 1212, it first took them to reach Selečka mountain ridge with a line of elevations, inaccessible heights called “Čuke”, with huge stone blocks intersected with trenches, wire barriers, and buried machine gun nests defended by joint Bulgarian and German troops. That was the direction where The Danube division, along with “The Iron Regiment” operated. They set off on 9 October to conquer Selečka mountain, when during the combats captain Ljubomir Kojović was killed. Each following Čuka was conquered with heavy losses. The regiment had the first conflict with the Germans – the first battalion of German regiment – on 20 October in the battle for so-called “Tepavački položaji”. The commander of the first company, third battalion, reserve sub-lieutenant Janaćko Jović was killed then. After a month of incessant battles, on inaccessible mountain terrain, on 1 November the regiment was withdrawn to the division reserve for rest and refit. It was making preparations for the main assignment – to capture elevation 1212. During the battles on “Čuke” Milunka Savić and Flora Sandes were wounded.

 

BATTLES FOR ELEVATION 1212

 

          Оn 7 November “The Iron Regiment“ fought regularly over the access to elevation 1212 with sections of 40th, 43rd and 56th Bulgarian regiment. Nothing could prevent the regiment’s advance, neither the deadly enemy’s firing, nor the wire barriers or rocky fortifications. Finally, on the day of 17 November, the soldiers of the second company, second battalion, under command of lieutenant Đorđe Milačić, delivered a decisive attack and elevation 1212 was conquered at last. The next day, on 18 November, the regiment repelled strong enemy’s attacks, that wanted, at all costs, to regain the lost positions. Yet, they failed. The Bulgarian army retreated from Bitola, while the Serbian cavalry entered the liberated town. ”The Iron Regiment” advanced towards the village of Makovo (710m), municipality of Novaci, 30 km north-east of Bitola, where it suffered tremendous losses. On 15 December, commander of the regiment Dimitrije V. Milić was killed by artillery shell. The following ten days the regiment was under command of lieutenant-colonel Milivoje Jelisijević from the Drina division. Then, colonel Alimpije Marjanović, from the village of Donja Šatornja near Kragujevac, took command of the regiment. Although devastated by fierce combats, the Second infantry regiment held its positions until 3 December 1916, after which it was withdrawn in order to rest and reorganize. During the war years 1916-1917, the regiment lost 211 combatants.

 

SALONIKA FRONT – TRENCH WARFARE 1917 – 1918

 

By mid-December 1916, both sides in the war were exhausted by combats; the conflicts along the front line weakened, and both parties started digging trenches in conquered positions. The war turned into a trench warfare which lasted until mid-September 1918. The Second infantry regiment withdrew to the village of Polog (950 m), municipality of Novaci, 40 km south-east of Bitola. The trench warfare lasted 21 months. Infantry combats were reduced to gun fight, night patrols, occasional intrusions in the enemy’s rear, while on certain lines the distance between the trenches was up to 50 m. During the trench warfare, “The Iron Regiment” was most of the time on the positions near the village of Starovine (840 m), municipality of Novaci, taking turns in the first line with other regiments of Morava division. After colonel Marjanović had joined the Government delegation in Paris, the regiment was under commanders – lieutenant-colonel Jelisijević (16 March 1918-15 April1918), colonel Ćira Daskalović (15 April 1918-11 May 1918) . On 11 May 1918, the regiment was under a new commander Mihailo Kovačević (1878-1927) until the liberation of Serbia in 1918.

 

BREAKTHROUGH OF THE SALONIKA FRONT AND LIBERATION OF SERBIA – 1918

 

On the morning of 14 September 1918, 580 cannons of Allied forces started artillery preparations for the breakthrough of the Salonika front. The following day, on 15 September at 5:30, the Second Serbian army started the breakthrough on the section of Dobro Polje, Veternik and Sokol. It was followed by the Second army. Along with French divisions, Serbian armies crushed the Bulgarian-German army and forced it to retreat. The Second army was advancing towards the Vardar River, and the First army, sticking to Crna Reka was crossing Dren and Babuna mountains in order to halt the retreat of enemy’s forces in the west of Macedonia. “The Iron Regiment” stuck to Crna Reka near the village of Guđakovo (640 m), 40 кm away from Prilep. It crushed the enemy’s forces on the river bank and across the village of Galište (740 m), 30 km to the south-west of Kavadarci and reached the main ridge of Dren mountain. After six days of combat, on reaching the Vardar River on 21 September, the Serbian armies broke through the Salonika front. Morava division and her “Iron Regiment”, after crossing the Vardar, quickly advanced towards Kumanovo. The regiment advance guard under command of lieutenant Jordan Đ. Mihajlović from Prokuplje entered Kratovo, seized 12 warehouses with food and captured the Bulgarian crew. Under pressure of Serbian armies, Bulgaria capitulated on 30 September. ”The Iron Regiment” participated in the disarmament of Bulgarian divisions on locations between Kumanovo and Serbo-Bulgarian border. Austro-Hungarian ninth division was sent from the Italian front to close the direction towards Vranje, but, within a few hours the troops of the First Serbian army broke the ninth division. Near Niš, sections of the German 11th army formed a defensive front out of two divisions and the Alps Corps that were withdrawn from the Western front. After battles in east Macedonia “The Iron Regiment” was engaged in fierce combats on Seličevica mountain on 9 and 10 October. On breaking through the Austro-Hungarian defense line near Niš, sections of the First army, including “The Iron Regiment”, liberated Niš on 12 October. The regiment obtained a five-day leave for the first time. On 20 October the enemy’s positions on Deligrad were broken through, so Aleksinac was liberated as well as Ražanj on 22 October. After the combats in which the commander of the third battalion, major Marko Pavlović was killed, the regiment liberated Paraćin on 23 October. Ćuprija was liberated on 25 and Svilajnac on 27 October. As an advance guard to Morava division, the regiment, reached the  right bank of the Danube near Grocka, across Velika Plana and Smederevska Palanka. For a few days, “The Iron Regiment“ was stationed at the confluence of Velika Morava up to Belgrade. From 7 to 10 November it was transferred across the Danube to take Banat. The regiment was assigned to attack from the left column: Crepaja – Debeljača – Kovačica – Orlovac – Bečkerek– Kikinda. On 17 November the regiment entered Veliki Bečkerek (Zrenjnin), on 20 November it took Kikinda. The regiment headquarters was stationed in Kikinda till the end of December and then it was transferred to Belgrade, where it remained until 18 May 1920. During that period, the regiment guarded The National Assembly, The Royal Palace and The Government. At the beginning of January, the commander of the regiment Mihailo Kovačević was replaced by Ćira Daskalović. After demobilization, most of the regiment personnel returned home. In the war year of 1918 the regiment’s loss was 49 combatants.

 

[1] Севић Јелена, Човек који је пуцао на немачку подморницу, http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/ 125/drustvo/1589356/covek-koji-je-pucao-na-nemacku-podmornicu.html, Приступљено 30. 1. 2018.

[2] Антић Сања, Пуковник у оковима, http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:277791-Pukovnik-u-okovima, Приступљено 30. 1. 2018.

[3] Јеринић Д. С. Предраг, Војводе из четничке акције у Старој Србији и Македонији 1903-1912, Добровољачки гласник бр. 32, Удружење ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомнака и поштовалаца, Београд 2008, 14-15

[4] Радојчић, Милорад (2014). Томић, Алекса, ур. Бесмртни ратници Ваљевског краја у ратовима 1912-1918 – Витезови Карађорђеве звезде (PDF), 205-206; Миомир Миленовић Тановић, Јован, ур. (6. 10. 1927). „Југославија и Бугарска – убиство генерала М. Ковачевића”.  Политика. Београд. 6983. Приступљено 30. 1. 2018.[мртв а веза]

[5] Радојчић, Милорад (2014). Томић Алекса Бесмртни ратници Ваљевског краја у ратовима 1912-1918 – Витезови Карађорђеве звезде (PDF),…183-184

[6] Ђирковић Ц. Симо, Ко је ко у Недићевој Србији 1941-1944. Просвета и ИПС медиа, Београд 2009, 429