Послератни  генерали  бивши официри из Гвозденог пука

1. Влајић П. Милутин, рођен је 1878. године у Жаркову, Београд. Учесник је ратова 1912-1918. године у Гвозденом пуку. Године 1920. добио је чин пуковника а чин бригадног генерала 1925. године. Пензионисан је 1933. године. Био је командант пука, командант војне области и пом. команданта дивизијске војне области.[1]
2. Гојковић Војислав, рођен је 15. 9. 1882. године у Нишу. У рату против Турака 1912. године био је командир чете у 1. прекобројном пуку а у рату против Бугара 1913. био је командир чете у Гвозденом пуку. У Првом светском рату командовао је батаљоном у Гвозденом пуку. Војислав је вршио дужност команданта пука годину и по дана од 5. 1914. године до 4. 4. 1916. године. Пуком је командовао у одбрани Македоније 1915. године и у повлачењу преко Албаније 1915/1916. године. Пензионисан је 11. 6. 1917. године након Солунског процеса маја 1917. године. У околини Кијева од добровољаца–„дисидената“ био је организован Југословенски револуционарни батаљон, јачине око 600 војника. На његово чело је у току јесени, дошао пуковник Војислав Гојковић. Као припадник организације „Уједињење или Смрт“ осуђен је на 23 године затвора, од чега је издржао 3,5 године. Помилован је и пензионисан. Јула 1945. године реактивиран је у ЈНА. Пензионисан је 1948. године у чину генерал-мајора ЈНА. Умро је у Београду 1956. године. Одликован је орденом КЗм III и IV реда, КЗ. 4 реда, Сребрном медаљом за храброст, Медаљом краља Петра, споменицама 1912. и 1913. године и Орденом заслуге за народ са златном звездом. Био је ожењен Даницом Константиновић, а имали су три кћерке Милицу, Јелену и Љубицу.
3. Дамњановић Ђ. Милосав, рођен 1876. године у Смедереву, од оца Ђорђа трговца и мајке Персиде. Новембра 1910. године постављен је за команданта 1. батаљона у Гвозденом пуку. У балканским ратовима био је у Гвозденом пуку. После рата био је командант Румског војног округа, командант Потиске див. Области, а од 1929. године инспектор пешадије и председник комисије за полагање за чин мајора. Чин дивизијског генерала добио је 21. 10. 1923. године. Пензионисан је 1932. године и умро је исте године у Београду. У браку са Зорком имао је сина Милорада.[2]
4. Даскаловић Ћира, рођен је у Пироту 1878. године. Војну академију завршио је 1899. године. У ослободилачким ратовима Србије командовао је четом и батаљоном у Гвозденом пуку, а био је заступник командант пука месец дана од
5. 4. 1918. до 11. 5. 1918. године на Солунском фронту. Пензионисан је после рата у чину генерала.
6. Миливоје Јелисијевић, рођен је 15.3.1876. године у Влакчи код Тополе. Завршио је шест разреда гимназије у Крагујевцу а након тога је уписао НШ ВА као питомац 29. класе. Почео је да ради као командир вода у 10. пеш. пуку а 1904. постављен је за командира чете у 14. пуку. Године 1906. радио је као топограф у Географског оделењу Генералштаба. У Балканским ратовима био је у чину капетана класе командир 2. чете 2. бат. у 5. прекобројном пуку и топограф 3. армије. Године 1913. унапређен је у чин мајора и постављен је за команданта 1. бат. 1. пеш. пука 1. позива. Од 1914. до марта 1916. године био је командант 2. бат. 5. пеш. пука 2. позива. Након тога постављен је за ком. Присјанског одреда, па ком. Источног одреда, пом. команданта 3. пеш. пука, ком. 1. пеш. пука и ком. 13. пеш. пука. Два пута је на кратко био заступник ком. Гвозденог пука. Командовао је на кратко само 10 дана од 15. 12. 1916. до 25. 12. 1916. године. и поново командује пуком скоро месец дана од 16. 3. до 15 .4. 1918. године. После рата, 1919. године постављен је за командант Далматинских трупа где је био до фебруара 1919. године. Следеће 1920. године унапређен је у чин пуковника. Након тога радио је као ком. 33. пеш. пука, Јадранске пеш. бригаде, ком. Дринске пеш. бригаде, пом. команданта Дринске див. области и редовни проф. предмета „Ратна служба“ и „Служба веза“ на НШ ВА. Године 1925. унапређен је у чин бригадног генерала. До смрти 21.5.1938. године био је в.д. начелник Историјског оделења ГШ. Са супругом Љубицом имао је сина Мирослава (умро је као беба) и кћерке Љубицу и Оливеру. Био је вишегодишњи сарадник војног часописа „Ратник“ и  „Документа о учитељском научном раду у прошлости“ као и један од руководилаца на изради зборника докумената „Велики рат Србије за ослобођење Срба, Хрвата и Словенаца 1-31 (1924-1939)“.[3]
7. Ковачевић Михаило, рођен је 14.6.1878. године у селу Паштрић код Мионице, Колубарски срез. У балканским ратовима борио се као командир 1. чете 1. батаљона 19. пука 1. позива и у 1. батаљону 8. пеш. пука 2 позива. На почетку Првог светског рата до 1916. године био је у Шумадијског дивизији, а након тога у Тимочкој 1916. године па опет 1917. години у Шумадијској дивизији као пом. команданта. Био је командант Гвозденог пука седам месеци од 11. 5. 1918. године па све до краја рата. После рата постављен је за команданта 35. пеш. пука у Загребу, а 1920. године унапређен је у чин пуковника и пребачен у Скопље за команданта 20. пеш. пука. Након две године, новембра 1922. постављен је за команданта дивизијске области али убрзо је премештен у Штип. Унапређен је у чин бригадног генерала и постављен за команданта пешадијске бригаде Брегалничке дивизије у Штипу. Октобра 1927. године, убијен је испред своје куће од припадника организације ВМРО. Сахрањен је у Алеји великана на Новом гробљу у Београду 8.10.1927. године. Одликован је поред ратних споменица са два ордена КЗм III и IV реда, Сребрном и Златном медаљом за храброст, Орденом белог орла, орденом Светог Саве 4. реда, Француским ратним крстом дивизијског ранга и Чехословачким великим крстом.[4]
8. Милићевић К. Тодор, рођен је 1890. године у Азбресници, општина Мерошина. Завршио је НШ ВА 1912. године као један од првих у рангу. У балканским ратовима 1912/13. године учествовао је као потпоручник и добио две Златне медаље за храброст. На почетку Првог светског рата, 1914. године одликован је орденом Белог орла са мачевима 5. реда и унапређен је у чин капетана 2. класе. На Солунском фронту унапређен је у капетана 1. класе. Одлично је говорио немачки, француски и енглески језик. После рата 1920. године одликован је орденом КЗм 4. реда и унапређен је у чин мајора. Завршио је 1923. године  ВШ ВА и 1926. године унапређен је у генералштабног потпуковника. Био је командант пука у Штипу где је унапређен у чин пуковника. Затим је био начелник штабова у Зетској, Шумадијској и Дринској дивизији. После је премештен на дужност шефа генералштабног одсека Министарства војске и морнарице. Био је на усавршавања у Паризу и Лондону, а после је радио као војни изасланик у Мађарској и Аустрији. Пред Априлски рат 1941. године унапређен је у чин генерала и постављен за начелника штаба 1. армије која је капитулирала у Војводини. До 1945. године био је у заробљеничким логорима у Нирнбергу и Хамелбургу. После рата остао је у Сент Понгау као пом. команданта логора до 1948. године. Након тога прешао је у Париз где је руководио обавештајном организацијом краља Петра Другог до 1954. године када је прешао у Лондон као лични краљев ађутант. Године 1967. одлази у Швајцарску, у Берну где је живео до 1980. године када је умро у својој 90-ој  години.
9. Наумовић Јован, мајор, рођен је 1879. у Лесковцу. Био је активни учесник у Мајском војном пучу 1903. године и члан организације „Уједињење или смрт“. Од мобилизације, 1912. године командовао је 2. батаљоном у Гвозденом пуку, са којим је учествовао у балканским ратовима. Као члану „Црне руке“ суђено му је у Солуну, и након тога је присилно пензионисан 20. 8. 1917. године. Услед недостатка доказа  реактивиран је 23. 9. 1918. године и враћен му је чин. Био је командант 5. армијске области у Нишу. Године 1938. унапређен је у чин армијског генерала. Пензионисан је крајем 1940. године, али је реактивиран 27. марта 1941. године  када је постављен за команданта 3. армијске области на фронту према Албанији. Одбио је  понуду енглеских официра да са њима напусти земљу, и био је заробљен и послат у немачко заробљеништво. У заробљеништву је добио надимак „Црвени генерал“ јер је подржавао партизане. По повратку из заробљеништва 1945. године у Београду је живео до своје смрти. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Написао је једну од најбољих аутобиографских књига о балканским ратовима „Са Гвозденим  другим пешадијским пуком Књаз Михаила у 1912.“
10. Радовановић М. Стеван, рођен 21.2.1879. године у Београду. Био је питомац у 29. класи НШ ВА и 13. класе ВШ ВА. Крајем рата био је три месеца као потпуковник в. д. командант Гвозденог пука од 8. 12. 1917. до 28. 2. 1918. године. После рата унапређен је 1921. године у пуковника и службовао је у Хрватској (1924-1928) где је 1925. године унапређен у бригадног генерала. У чин дивизијског генерала унапређен је децембра 1930. године. Пензионисан је 11.5.1933. године. У Априлском рату 1941. године био је командант позадине 6. армије. У Недићевој Србији 9.9.1941. године постављен је за команданта жандармерије, али је на дужност ступио тек марта 1942. године. После рата живео је у емиграцији а умро је у Сиднеју, Аустралија 1960. године.[5]
11. Тоскић М. Бошко, рођен је 26.10.1883. године у Београду. У чину мајора командовао је батаљоном у Гвозденом пуку. У Другом балканском рату био је рањен дана 1. 7. 1913. године. После рата унапређен је 28. 6. 1933. године у чин пеш. бригадног генерала, а 28.6.1937. године у дивизијског генерала. Одведен је после Априлског рата 1941. године у немачко заробљеништво. Од 1945. године био је члан Штаба Војске Краљевине Југославије у Воердеу, Немачка. После рата остао је на служби у Западној Немачкој. Умро је 1959. године и сахрањен је у Оснабрику.[6] 
12. Филиповић Ж. Михаило, потпуковник. Био је командант батаљона у Гвозденом пуку од 20. 10. 1916. године. На Солунском фронту био је два пута рањен  9. 11. и 21. 11. 1916. године. Одликован је са два ордена  КЗм. Каријеру је завршио као генерал.

[1] Влаховић С. Томислав, Витезови КЗм … 278; https://zarkovo.in.rs/znameniti-zarkovci/ucesnici-ratova/vlajic-milutin/ Приступи 30.08.2021. године у 19,40 сати.

[2] Радојчић, Милорад (2014). Томић Алекса,  Бесмртни ратници Ваљевског краја  у ратовима 1912-1918- Витезови Карађорђеве звезде, 140

[3] Радојчић, Милорад (2014). Томић Алекса,  Бесмртни ратници Ваљевског краја у ратовима 1912-1918- Витезови Карађорђеве звезде …184.

[4] Радојчић, Милорад (2014). Томић, Алекса, ур. Бесмртни ратници Ваљевског краја у ратовима 1912-1918 – Витезови Карађорђеве звезде (PDF). Миомир, Миленовић; Тановић, Јован, ур. (6. 10. 1927). „Југославија и Бугарска – убиство генерала М. Ковачевића”. Политика. Београд. 6983. Приступљено 30. 1. 2018.^{[мртв а веза]}

[5] Ђирковић Ц. Симо, Ко је ко у Недићевој Србији … 429

[6] Барановић Пјеро, Списак адмирала и генерал ВКЈ,  https://www.academia.edu /35982338/Spisak_admirala_i_generala_VKJ_od_A_do_%C5%BD, Приступио 17.8.2021.године у 12,30 сати