1. Сликар Живорад Настасијевић[1]
Рођен је у Горњем Милановцу 26.1.1893. године од оца Николе и мајке Милице. Још у школи почео је да се бави цртањем. Уписао је 1911. године Уметничку школу у Београду у класи Марка Мурата. Након тога 1913. године уписао је Академију сликарства у Минхену као стипендиста Владе Краљевине Србије у класи Хермана Гребера.
Ступио је дана 1. 9. 1914. године у ђачки батаљон у Скопљу а два месеца после обуке отишао је са осталим ђацима у чину каплара на фронт. Три чете ђака отишле су у село Даросаву код Аранђеловца у 2. армију где су били распоређени по пуковима. Живорад је са својим пријатељем Душком Саватијевићем био распоређен у 4. чету 1. батаљона Гвозденог пука у којој је био командир чете Влајко Ивковић а наредник Настас Милошевић. Он је постављен за десетара у 1. воду који је тада имао 60 војника а пук се повлачио према Руднику. Учествовао је у тешкој борби на Врапчем брду у реону села Ђелије на десној обали реке Колубаре у околини Лајковца. У поменутој борби, Душко је био рањен у ногу.
Након завршене Колубарске битке, припадници Гвозденог пука отишли су на одмор у Младеновац где су одмарали у земуницама. Живорад је време одмора користио за цртање. Командант пука Милић је тих дана видео један Живорадов цртеж и наредио да се он смести у једну сеоску кућу где је формирао атеље и цртао цртеже из рата.
После масакра над 400 српских регрута од стране бугарских комита у Струмици, Гвоздени пук је послат у Македонију да контролише правац према Грчкој. Командант пука је по доласку наредио да се сахране регрути и да се подигне капела а да Живорад наслика за капелу слику „Голготу“ која би била висока два метра што је он и урадио. Такође, урадио је и иконостас у обновљеној Немањићкој цркви у селу Долани, шест километра јужно од Штипа а коју су обновили припадници 3. батаљона који је углавном био састављен од Топличана пореклом Црнотраваца који су били познати као добри зидари. У селу тада нико није живео а било је само 20 празних турских кућа. Приликом рада на иконостасу, уметнику је боје поклонио уметник Ђорђе Јаковљевић Зографски. Из Струмице, пук се повлачио уз реку Вардар према Велесу где је тада француска војска нанела тежак пораз бугарској војсци. Пук је повлачење наставио даље ка планини Бабуни где су заузели одбрану на прелазу Преслап. Испред пука тада се са својом четом борио војвода Јован Бабунски (1878-1920). Са Бабуне, пук се повукао у Битољ а већ сутрадан преко Охрида у Стругу. Њихови ровови за одбрану налазили су се на месту где је река Дрим излазила из језера. По великом мразу и снегу, повлачећи се преко Албаније, долазе у место Кавају па у Драч. У том повлачењу коњ команданта пука који је поред осталог носио и Живорадове цртеже пао је у провалију и тада су нестали уметникови цртежи урађени од 1914. и 1915. године. У Драчу, по уметниковим записима Флора Сендс је преко енглеске војске обезбедила камион намерница за припаднике пука. По лепом и топлом времену, пук је наставио повлачење према Валони. На Драч и на колону српске војске, по Живорадовим речима аустроугарски пилот-официр Димитрије Коњовић (брат композитора Петра и брат од стрица сликара Милана) бацао је свакодневно бомбе из авиона. Пре укрцавања у бродове за Крф, српски војници су били смештени на обали, у простору који је био ограђен бодљикавом жицом од стране италијанске војске, јер није хтела да српска војска уђе у град. Када су стигли на Крф, на почетку су били смештени на песку а сутрадан је за место логора пука одређено село Сирипери. Убрзо су пресељени у Ипсос где су направили земунице у којима су једно време живели. Енглези су им дали нове униформе а Живорад је тада прекомандован у 23. пук Вардарске дивизије. На Солунском фронту је био ратни сликар Врховне команде. После рата наставио је школовање у Паризу на Академији код професора Касталучија. Умро је у Београду 1966. године.
Живорад је за храброст у борбама добио поред ратних споменица 1914-1918. и 1915. (Албанска споменица), Златну медаљу (указ од 14.1.1918. године), Медаљу за војничке врлине и Орден св. Саве. Одликовања се чувају у легату Музеја рудничко-таковског краја
Из рата 1914-1918. године, са ратном тематиком оставио је неколико својих радова. Урадио је уљане цртеже већих формата насликаних 1915. године који се чувају у Војном музеју у Београду „Наступање“ и „Опело погинулих војника“ формата 30,5 х 46,5 цм. У Солуну 1918. године насликао је слике: техника уље на платну „Солун 1918“ која је данас у власништву Ненада Живковића из Београда, техника туш на папиру „Детаљ једног француског логора у Солуну, 1918“ која се чува у Музеју савремене уметности, инв. бр. 329. Пре почетка Другог светског рата 1941. године насликао је познату фреску „Четири вола краља Петра“ у Соколском дому Краља Александра у Београду где је данас сала Градског центра за физичку културу.
2. Миладин Поповић витез и песник[2]
Рођен је 9.2.1885. године у засеоку Црводик сeла Гајтан. Његови родитељи Михајло и Ружа дошли су у то село из Никшићке Жупе, Црна Гора. Поповићи су славили Лучиндан. Имао је сестре Виду, Косу и Брану.
Миладин је био висок 195 цм, плавих очију, дугих повијених бркова. Рано је почео да гусла а имао је добар глас.
Био је добар стрелац, до почетка рата 1912. године радио је као граничар на тадашњој српско-турској граници у караулама на Китки, Мутиводи, Лисици, Брајини и Скрепу.
Иначе, Гајтан је био познат као ратничко село из кога је у ослободилачким ратовима Србије 1912-1918. године погинуло 260 људи. Орден КЗм добило је за ратне заслуге 18 Гајтанчана. У Топличком устанку 1917. године село Гајтан је страдало, бугарска војска је у селу побила 586 лица и спалила цело село.
У ратовима од 1912. до 1918. године био је каплар 4. чете 1. батаљона Гвозденог пука. У акцијама се увек пријављивао као добровољац, а када је требало био је и бомбаш. Два пута је рањен, 7. 10. 1916. године код Сливице и 31. 10. 1916. године на коти 1212 када се привукао непријатељским положајима и уништио га бомбама. За ова јуначка дела добио је Сребрни орден КЗм. Дана 1. 12. 1916. године унапређен је у чин поднаредника. Био је и трећи пут рањен 1917. године, а после тога два месеца од 15. 9. до 27. 11. лечио се у савезничкој болници. Одликован је тада и Руским орденом „Свети Ђорђе“. Убрзо је унапређен у старијег наредника.
Тридесетих година 20. века, купио је кућу у Лесковцу где се преселио и живео до бомбардовања 6.9.1944. године када је варош уништена. Тада је и његова кућа порушена. После рата оженио се Љубицом из Врања са којом је добио кћерке Радунку и Загорку (она је из првог брака имала кћер Добрунку).
Умро је 30.3.1978. године у селу Барју, Поречје које се налази у подножју планине Кукавице.
Написао је гусларске песме: Одступање српске војске 1915. године, Пробој Солунског фронта 1918, Туга и утеха – Разговор Вардара са Моравом, Бој на Горничеву 2.9.1916. године, Српски ратник у рову болује, Благоје Томановић и бугарски војвода Цветко Лешнички и Јабланички јунаци.
3.Вуксан Радовановић Стругопутић [3]
Хајдук, робијаш и јунак
Рођен је крајем 19. века у Иван кули, Косаница. После служења војног рока потражио је запослење у државној служби лично од начелника Топличког округа. Он га је прво упутио у Косаничку општину Добри До јер тада се од председника општине и од деловође тражила провера и карактеристике кандидата за државну службу. Вуксан је по препоруци начелника округа отишао у општину а они су му обећали карактеристике већ сутрадан. Следећег дана је дошао и добио карактеристике и са њима је отишао код начелника округа. Када је начелник извадивши папир прочитао карактеристике саопштио му је да је у њима написано све најгоре о њему. Вуксан је отишао кући и ујутру је отишао са пушком у канцеларију општине у Добром долу где је затекао председника, деловођу и благајника како пију кафу. Скинуо је пушку са рамена и убио председника, деловођу и благајника и побегао у хајдуке.
Више од десет година је хајдуковао по Косаници, Горњој Јабланици, Топлици и Копаонику иако је расписана била потерница за њим и организоване су бројне потере. Под гаранцијом да неће бити стрељан на крају се предао и осуђен је на дугогодишњу робију, а казну је служио у Нишком затвору.
Када је непријатељ по други пут напао Србију 1915. године, замолио је управника да се прикључи војсци и отишао је у Гвоздени пук. На Крфу је завршио стрељачку обуку за капларе.
На Солунском фронту због показане храбрости, регент Александар одликовао га је Златним орденом КЗм и лично му је на смотри ставио орден на груди због јунаштва.
После рата декретом је ослобођен издржавања казне и запошљен је за чувара државних шума и мирно је живео са породицом у селу Ивање испод Радана.
4. Алексић Г. Томо
Из Сувог Дола, општина Блаце. Рођен је 1890. године у Пећи одакле се отац Гвозден са супругом доселио у Суви До. У ратове је кренуо као редов. Први пут је одликован као наредник са ЗВKЗм за подвиге у биткама на Церу и Kолубари. После Kолубарске битке унапређен је у чин рез. потпоручника. На Солунском фронту је као потпоручник командовао водом а за време битке на Горничеву, после избацивања из строја неколико официра преузео је команду над четом. Био је рањен 13.09.1916. године а умро је сутрадан 14. септембра у пољској болници Моравске дивизије. Сахрањен је код железничке станице Острово на око 600 м н.в. (грчки Арнисса), општина Воден, испод Кајмакчалана у Грчкој. За показану храброст у бици на Горничеву одликован је официрским орденом КЗм 4. реда. Поред ратних споменица и две КЗм, био је одликован Златном медаљом за храброст и руским орденом св. Ђорђа. Са супругом Ранком имао је кћерке Ивку, Петрију, Радмилу и Милану и сина Ранка
5. Андрејић Станоје
Из Крајковца, општина Мерошина, Рођен је 30.11.1892. године од оца Апостола. Рат са Турцима 1912. године затекао га је на одслужењу војног рока и до 1919. године се није враћао кући. Борио се у „ Гвозденом пуку” у свим ослободилачким ратовима 1912-1918. Истакао се у борбама на Церу 1914. године када је као вођа патроле заузео непријатељски положај. Први пут одликован је Златним војничким орденом КЗм за подвиг на Лиманској ади на Дрини, августа 1914. године. Kао вођа патроле сачекао је и заробио први десантни чамац са посадом аустроугарског 76.пука који је покушао форсирање Дрине. Исте године је рањен код села Липолиста у Мачви. На Солунском фронту истакао се као вођа патроле и бомбаш, па је за подвиге у бици на Црној реци по други пут одликован војничким орденом КЗм. Поред два ордена KЗм, одликован је и Златном медаљом за храброст, руским крстом Св. Ђорђа 4.степена, енглеском медаљом „Милитер” и свим споменицама ратова 1912-1918. године. После рата вратио се на своје имање у Kрајковцу. Био је ожењен Добријом са којом је имао синове Ратомира и Kрсмана и кћер Ружу.
6. Даковић М. Божа
Из Кртока, наредник, треће чете трећег батаљона. Одликован ЗМХ „Милош Обилић”. Похваљен наредбом команданта Моравске дивизије бр. 788 од 13.3.1917. године.
Огњен Виријевић, јунак и гангстер
По речима Божидара Ђермановића Ђере „По Солуну су се сад нагомилали многи гангстери, апаши. Они су дошли уз разне војске. Разбојништва и убиства су ницала на све стране. Солун је био претрпан разним светом… Позадина је личила на борбену линију, на фронт. Била је заступљена фортификација. Пронађени су огромни лагуми. Ту су се крили француски, енглески, италијански, грчки, српски и други одметници од власти, који су побегли са фронта и крили се у позадини. Коловођа свих ових био је неки Србин, како су га оптуживали на суду, неки Огњен Веријавић… Огњен је био јунак у борбама, па и одликован као такав. Али доцније, у Солуну, скрену странпутицом и оде у рђаве људе. Био је и осуђен 20 година робије, јер се није могло доказати да је он убијао. Ствари и накити од вредности, преко 2 милиона франака, нађени су у тим скровиштима, лагумима, где су се одметници одмарали преко дана, и остављали ствари. Пара и хране било је код њих у изобиљу. Огњен је негде побегао, и тек после рата, у општем помиловању, вратио се у своје место рођења, ако не у Прокупље…. Све команде места и све патроле у позадини нису имале ту силу ни власт као што су имали ови гангстери, на челу са Огњеном.“[4]
Виријевићи су из Велике Плане код Прокупља. Дошли су у Топлицу из Биочина и Кончулића на планини Рогозни. По речима др Жарка Шћепановића они су старином из села Вирови у средњем Потарју и припадају племену Потарски Никшићи где и данас постоји село Виријевићи.[5]
[1] Боловић Ана и Глишовић Мокровчак Мирјана (приређивачи), Успомене Живорада Настасијевића, Музеј Рудничко-таковског краја, Горњи Милановац 2016. године, 69-89; Србија 1915 … од Београда до Крфа .. 32
[2] Туровић Добросав, Миладин Поповић, витез и песник…6-33
[3] Момчиловић Милан, Од хајдука до Гвозденог пука, http://www.politika.rs/scc/clanak/374045/Od-hajduka-do-Gvozdenog-puka, Приступио 12.02.2017. у 18,30 сати
[4] Ђермановић Божидар, Неулепшане истине 1 књига, Београд 1940, 96-127; Ђурић Силвија, Видосав Стевановић (приређивачи) Голгота и васкрс Србије 1915-1918, БИГЗ Партизанска књига 1986, 551
[5] Томовић О. Радомир, Топличка Велика Плана, КПЗС, МЗ Велика Плана и Студентски културни центар у Нишу Београд 2001, 197