Др Алекса Савић рођен је у Ужицу 22. марта 1878. године. Након завршетка студија у Грацу 1914. године долази у Прокупље где постаје „лекар среза прокупачког, у пограничком округу топличком, са седиштем у окружној вароши Прокупљу“. Током Балканских и Првог светског рата служио је свом народу лечећи српске војнике. У Првом светском рату, у периоду епидемије тифуса, био је управник Пете резервне болнице, учествовао у повлачењу српске војске преко Албаније, а по доласку на грчко острво Kрф постаје управник болнице Прве српске армије.

Др Алекса Савић у Солуну постаје међународни члан комисије за хигијрну и заразне болести, а по повратку 1919. године одлази у Париз где специјализира интерну медицину. У Србију се враћа 1921. године када га постављају на место управника Нишке болнице. Био је наклоњен Радикалној странци Николе Пашића, те 1925. године бива изгласан за посланика Топличког округа, а две године касније 16. јула 1927. године и за министара народног здравља у влади Веље Вукићевића Kраљевине Срба, Хрвата и Словена. Његовим залагањем 1929. године у Прокупљу је саграђена болница, у којој се и данас Топличани лече.

Др Савић умире у својој 49. години 27. јануара 1928. године у болници у Нишу, а сахрањен је на брду Хисар. По његовој жељи на врху брда Хисар саграђена је грађевина „Савићевац“ како је и сам доктор рекао „Болеснима за опоравак, а здравима за уживање“.

Проф. др Војислав Воја Стојановић рођен је у Нишу 1906. године где је завршио основну и средњу школу. Медицински факултет Универзитета у Београду уписао је 1924. године, а завршио га 1929. године. Током студија радио је као студент-асистент на анатомији, а касније као лекар. У току специјализације ступио је у војну службу као секундарни лекар. По завршеној специјализацији Проф. др Војислав Стојановић почиње да ради у Kосовској сталној болници као шеф хирушког одељења, 1938.г. подноси оставку и постаје шеф Хирушког одељења болнице у Прокупљу.

После Априлског рата и окупације Kраљевине Југославије, 1941. године, прикључио се Народноослободилачком покрету и учествовао у борби као хирург. Године 1944. постављен је за хирурга Главног штаба НОВ и ПО за Србију, а на Сремском фронту је руководио целом хируршком службом. Марта 1945. године постављен је за управника Главне војне болнице у Београду (садашње Војномедицинске академије). Године 1949. постао је главни хирург Југословеске армије, када се и демобилише у чину санитетског пуковника.

 Оснивач је Друге хируршке клинике у Београду, 1949. године и њен дугогодишњи управник до пензионисања 1977. године. Марта 1955. године изабран је за редовног професора хирургије Медицинског факултета у Београду, а 1956. године за шефа Kатедре хирургије.  Као хирург, први је у нашој земљи урадио операцију на отвореном срцу, први у Европи користио артерију мамарију за реваскуларизацију срца. Написао је уџбеник Ратна хирургија и објавио више радова из области хирургије. Умро је 19. јануара 1991. године у Београду и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

Слободанка Данка Нововић (Прокупље, 18. септембар 1944—Београд, 14. јул 2019) била је југословенска и српска водитељка која је радни век провела на Телевизији Београд.

Готово да не постоји човек са ових простора који није био опчињен баршунстим гласом познате спикерке. Беспрекорном дикцијом, изражајним говором и необичном лепотом очаравала је све који су пратили Дневник Телевизије Београд. Мало ко зна да је ова жена за којом је уздисао и познати Тома Здравковићи опевао своју неузвраћену љубав у песни „Данка“ била рођена Прокупчанка.

У Прокупљу се, како је говорила, родила случајно. Топлицу је доживљавала као свој завичај као “бескрајно, неомеђено пространство, светло и чудесно – које је остало у мени, и то је најважније. Поново имам свој завичај: међу многобројним пријатељима… Тамо, у Топлици, крају чију лепоту и чије људе његово име тако сликовито изражава.