У периоду између два светска рата скраја на крај града, било је 38 приватних кафана, с коњушњицама, у којима су сељаци пазарним данима испрезали стоку. Од центра града ка Хисару најпознатије су биле кафане: ЉОТА (на месту данашњег хотела Хамеум), ПАРИЗ, МАЧИКА, ДВА УВИЈЕНА ДИРЕКА, ЏИВЏАНОВА КАФАНА, БИРИБИЋ (ранија Локошница), ДРУГИ ГВОЗДЕНИ ПУК И ДВА ОРАЧА; а од центра града према Черкеској махали кафане: ЖЕР, КЊАЗ МИХАЈЛО, КАТИЋЕВА (раније Радничка касина), ОСЛОБОЂЕЊЕ, ЈУГ-БОГДАН, МЛАДЕНОВАЦ, ДВА ГОЛУБА И БОШКО „КАПЕТАНЧЕ“.

У самом центру град, на стотину метара један од другог, постојала су два хотела ЕВРОПА И РАПОЊА, саграђени још у 19.веку. Зграда хотела ЕВРОПА постојала је до 1969.г. Некада је то била највећа грађевина у Прокупљу , подигнута на месту турског караван-сараја. Овај хотел са дућанима у априземљу после ослобођења од Турака, подигао је Палихрон Мантић звани Манта по народности Грк.

Хотел Рапоња је такође био стара грађевина, у 19. веку држао га је неки Мађар по имену Рапоња, па кад је зграду продао прокупљчком кафеџији Ристи Велићу, хотелу је и даље остало исто име. Поред кафанаског живота хотел Европа и рапоња су деценијама служили и за разне друштвене потребе Прокупчана. У њима су одседали путници, приређиване су гозбе за угледне госте у свечаним приликама, одржаване позоришне представе путујућих позоришта, биоскопске представе и друге приредбе.

Војислав Воја Красић  је био српски књижевник, топлички песник, антологичар, књижевни критичар, један од оснивача Књижевног друштва Раде Драинац и његов први председник, покретач и организатор културног живота у Прокупљу и Топлици од шездесетих година 20. века.

Војислав је рођен у селу Товрљану, општина Прокупље, 29. септембра 1934. године. Био је прво од шесторо деце Добросава и Ратомирке Красић, потомак Арсенија Красића, кога ће доста често помињати у свом стваралаштву. Основну школу завршио у родном селу Товрљану и суседном Крушевици. Нижу Гимназију у Куршумлији, а вишу у Прокупљу. Завршио је Вишу педагошку школу, одсек за српски и руски језик. Радио је краће време као наставник у Прокупљу, а затим се посветио културном развоју Топлице.

Један је од оснивача Књижевног друштва Раде Драинац у Прокупљу и његов први председник, један од покретача часописа ТОК и његов уредник од 1967. до 1989. године, утемељивач Драинчевих књижевних сусрета у Прокупљу, главни и одговорни уредник Топличких новина, главни и одговорни уредник програма Радио Топлице.

Умро је у јуну 1996. године у Прокупљу. Сахрањен је у свом родном крају, селу Товрљану.

Драган Борисављевић (Плочник, 1938 – Прокупље, 20. мај 2016) био је професор у топличким школама, новинар и песник.

Као професор српскохрватског језика и југословенске књижевности и наставник руског језика радио је у основним школама у Топличкој Великој Плани и школи „9. октобар“ у Прокупљу, у којој је више од две деценије био и директор. Потом се посвећује новинарству као дописник Политике из Топлице којој остаје веран до своје смрти.

Један је од креатора културног живота Прокупља и Топлице шездесетих година 20. века, када је с групом младих писаца покренуо часопис „Ток“, Књижевно друштво „Раде Драинац“, Драинчеве сусрете песника и издавачку делатност. На његову иницијативу подигнут је споменик Раду Драинцу у Прокупљу и обновљена његова родна кућа у Трбуњу код Блаца.

Поезијом је почео да се бави као прокупачки гимназијалац, а писао је и прозу, књижевну критику и бавио се лингвистиком. Као новинар неговао је репортажу у Политици дуже од четири деценије.

Заступљен је у бројним антологијама и зборницима српске поезије. Песме су му превођене на македонски, бугарски и белоруски језик. Преводио је с руског и македонског.

Миливоје Марковић (Џигољ код Прокупља, 15. септембар 1930-Београд, 23.новембар 1996) српски књижевни критичар, новинар, есејиста, романсијер, песник и антологичар.

Основну школу завршио је у родном месту Џигољу (1937—1941), гимназију учио у Прокупљу и Загребу (1942—1952), с прекидом (1942—1945), а Југословенску књижевност и српскохрватски језик завршио је на Филозофском факултету у Загребу (1952—1958). Радио је као новинар у „Топличким новинама“ у Прокупљу (1959), а по повратку из војске био референт за културу на Радничком универзитету у Прокупљу, професор у Техничкој школи у Прокупљу и директор Центра за културу Ниша (1970—1974). Од 1974. до пензионисања главни је уредник издавачке куће „Минерва“ у Суботици са седиштем у Београду.

Поезијом, књижевном критиком, есејистиком и прозом почео је да се бави од 1954. године. Подједнако је проучавао српски, хрватски и словеначки савремени роман. Објавио је више избора српских приповедача у разним часописима. Умро је 23. новембра 1996. године у Београду.

Радојко Јовановић (Раде Драинац 4.или 26. август 1899 -1. мај 1943), песник, представник космополитске струје у српској   поезији  између Првог и Другог светског рата.

Драинац је рођен у селу Трбуњу у Топлици, учио је школу у Крушевцу и Француској. Часопис Хипнос покренуо је1922. године. Прву књигу песама под називом „Афродитин врт“ штампао је 1921. године у Прокупљу у само три примерка. Од 1926. живео je у Паризу, где je свирао виолину као пратња уз неме филмове. Услед болести, вратио се у Србију. По мобилизацији, учествовао je у борбама око Ужица. Под оптужбом да је комуниста, крајем 1941. су га ухапсили четници, али био je пуштен на молбу виђенијих Топличана. Од 1942. боравио je у санаторијуму код Соко Бање, где га je повремено посећивао Иво Андрић. Са туберкулозом у поодмаклом стадијуму, вратио се у Београд, у Државну општу болницу, где je умро 1. маја 1943. г.

Као сиромах, сахрањен је о државном трошку, на Новом гробљу, уз рецитацију његове песме “Нирвана” од стране глумца Миливоја Живановића.

У Удружењу књижевника Србије, Француска 7 у Београду, постављен је барељеф са његовим ликом, септембра 2013. године. По њему су названи Народна библиотека „Раде Драинац“ Прокупље и Награда Драинац. По њему је названа ОШ „Раде Драинац” Београд.

Љубитељи књижевности и ствараоци Топлице полазећи од сазнања вредности Драинчевог стваралаштва, основали су књижевно друштво које носи име Рада Драинца. Друштво је два пута је било основано: први пут 1955. г, а други пут 1965. г. Књижевно друштво су основали 1955. г.  ученици прокупачке Гимназије једне јесење вечери у просторијама Ђачке мензе тј. некадашњим просторијама КУД Абрашевића.

Књижевно друштво Раде Драинац престало је да ради 1958.г. јер су његови оснивачи завршили школовање у Прокупљу и разишли се на даље школовање. После десет година када су се први оснивачи Друштва вратили у свој град Друштво је поново основано. Оснивачка скупштина је била одржана почетком пролећа 1965. г. и ради све до 1970. г. када друштво постаје неактивно све до 1975.г. када поново почиње са радом.Све су започели и добре темеље поставили: Миливоје Марковић и Миодраг Шијаковић, Раде Војводић, Огњен Лакићевић, Драгутин Огњановић а наставили Драган Борисављевић, Благоје Глозић, Иван Ивановић, Воја Красић и Александар Чернов.

У више од половине века, КД „Р. Драинац“ афирмисало је низ књижевника из Топлице, а љубитељима књиге овде представило у часопису или на сусретима највећа имена наше књижевности, почев од Вељка Петровића, Бошка Новаковића, Густава Крклеца, Десанке Максимовић, Мире Алечковић, Весне Парун, Оскара Давича, Миодрага Павловића, Танасија Младеновића, Стевана Раичковић и других Драинчевих савременика и поштовалаца, до оних који су потом постајали познати као: Вито Марковић, Милован Данојлић, Брана Петровић, Душко Новаковић, Матија Бећковић, Радомир Андрић, Слободан Ракитић…

КД „Р. Драинац“ данас окупља велики број стваралаца, као оне који су чланови Удружења књижевника Србије, тако и младе, још не афирмисане писце. Удружење се током четири деценије бавило и издавачком делатношћу, тако да је данас у својој збирци поред великог броја књига својих чланова има и капитална дела из културног наслеђа овог краја. КД „Раде Драинац“ сазрело је у озбиљног чиниоца културног живота у целом песниковом завичају.

Књижевно друштво “Раде Драинац”, не без поноса носећи име једног од највећих српских песника  афирмише писану реч, од краја шездесетих година наовамо, окупљајући књижевне ствараоце Топлице и настојећи да им омогући објављивање књига поезије и прозе. Наступајући у разним срединама широм земље и угошћавајући књижевнике из Србије, издајући цасопис “Ток”(од маја 1966. године), Прокупачки ствараоци, поготово кроз организовање књижевне манифестације “Драинчеви сусрети песника”, већ више од три деценије, настављају непрекинуту нит издаваштва и штампарства овога краја започету још 1929. године у часопису “Луча”. . Оно данас окупља велики број стваралаца, као оне који су чланови Удружења књижевника Србије, тако и младе, још не афирмисане писце. Удружење се током четири деценије бавило и издавачком делатношћу, тако да је данас у својој збирци поред великог броја књига својих чланова има и капитална дела из културног наслеђа овог краја.

Једна од најкрупнијих културних акција у културној историји овог краја јесте и покретање познатих манифестација Драинчеви сусрети песника 1966. г.  Они су се у почетку звали Мајски сусрети песника, јер су се одржавали у мају, с циљем да се чува успомена на  песника Рада Драинца, да се афирмише писана реч и књига. Следећи сусрети одржани су 1967., 1968.г. и 1969. г. а после тога настаје пауза од шест година, до 1976. г. када поново почињу да се организују, али се сада зову Драинчеви песнички сусрети и од те године се редовно одржавају.

На сваким Драинчевим сусретима песника додељивала се и додељује се награда „Драинац“. Ова награда од свог настанка до данас три пута је мењала свој карактер. У почетку је додељивана за најбољу песму прочитану на Сусретима, затим је расписиван конкурс за најбољи циклус песама, и на крају расписује се југословенски конкурс за најбољу прву необјављену збирку песама. Два пута је додељивана ексклузивна награда  за најбољу збирку песама. Награду су добили 1971.г. Срба Митић и Густав Крклец за животно књижевно дело као човеку који је чувао успомену на Рада Драинца. Неки од добитника Драинчеве награде за поезију су: Матија Бећковић, Стеван Раичковић, Танасије Младеновић, Слободан Ракитић… Од познатих писаца, у друштву су поникли Иван Ивановић, Раде Војводић, Воја Красић, Александар Чернов, Дане Стојиљковић, а сада га предводе Драгољуб Цане Мирковић, Даниел Јовановић, Миливоје Крстић, Драган Огњановић, Славимир Демировић…

Испричаше нам у Музеју:

„Да нас је неко некад питао шта то значи реч корзо, једноставно били би затечени, јер нисмо имали појма о тачном одговору, али смо одлично знали  шта то значи. То је за нас, а вјерујемо и за многе друге, без обзира на године, значило нешто више од стварног значења које данас знамо.

Корзо је улично шеталиште, шетња великог броја особа по једној улици, тркалиште…

Kад се само сетимо тих првих шетања, ох Боже мој, па то је било нешто-нешто што се данас не може ни дочарати, ни описати, али да пробамо. KОРЗО је био у строгом центру, почињао је од главног трга (Трг маршала Тита тада, Трг Топличких јунака сада). Шетања почиње баш ту од трафика преко пута Градске апотеке и као река баш онако како се крећу аутомобили до 17 сати – са десне стране улице се крећемо према Хисару и пре него да се пређе улица испред Дома синдиката окрећемо се и са леве стране улице крећемо се назад према центру. Шетало се по двоје, ретко по троје, или четворо, и то у ситуацијама само када су се сретали много добри другари или другарице па нису хтели да се раздвајају.

Зашто по двоје, лако је објаснити, двоје у једном правцу, двоје у супротном, а између њих довољна празнина и ето ти савршене хармоније шетања и дозвољене ширине замишљене стазе KОРЗОА.

Шетало се сваки дан и то од 17 сати поподне,  а завршавало се у 22 сата увече. Шетало се савршено и нико није правио ред, а реда је било. Није било правила ко испред а ко иза кога шета. Све генерације су шетале и нису се раздвајали. Уствари у тим првим вечерњим сатима шетали су они старији и озбиљнији суграђани. Некако у тим раним вечерњим сатима шетали су старији, али и маме са децом коју су возиле у колицима (бебе). Старија деца држала су се за скут или колица, али чим би се дошло до Ђеворијеве посластичарнице долазило је до пометње, коју су спретне младе маме лако решавале, са по 1-2 кугле сладоледа па правац љуљашке код Дома синдиката.

Поред њих шетали су старији суграђани и наравно увек су имали понеку примедбу, али и користан савет за „данашњу омладину“. Са првим сумраком ужурбано су и једнии други кретали ка својим домовима, дечица купање па спавање, јер је тада заиста важило оно правило у „9 у кревет“, и значило гледаш цртани филм пре Дневника у 19 ¹⁵ и правац спавањац. А старији су журили да погледају Дневник јер поред новина и радија, он их је водио директно у Београд и дуж целе некадашње Југославије. А онда КОРЗО остаје „обесној омладини“.

Истим правцем шетња се наставља, само су субјекти мало другачији. Корзоом се шета цело море девојака, по 2 или 3 у друштву. Са девојкама се шетају парови који желе да буду виђени како се држе за руке или док чекају још неко веће друштво да би продужили негде заједно на журку, у ресторан или кафић који су 80-их и 90-их били веома популарни као и дискотеке.

 На одређеним местима дуж целог Корзоа стајали су момци и дечаци са другом или у  групи и посматрали девојке које су се шетале и разговарале, али и лагано очијукале са момцима. Момци су често добацивали девојкама, звиждали и смешкали се „намигушама које су се увек правиле незаинтересоване“. Било је тешко прићи некој девојци, а још теже и готово никако није било могуће показати неком момку да ти се допада. Биле су то „слатке муке“ које су трајале некад данима, некад недељама а ако би трајало дуже сви би губили стрпљење, а онда су другари и другарице „решавали љубавне проблеме“. Ух, беше све то „страшно тешко“, али врло брзо су се од „шетача“ стварали „гурачи“ бебећих колица. И тако је то.

KОРЗО је место случајних сусрета и склапања пријатељства; KОРЗО је место размене мишљења и прођених искустава; KОРЗО се зна где је и аутоматски знамо и где нам је драга особа; KОРЗО зближава, лечи душу, мири посвађане; KОРЗО открива таленте, потврђује успешне, милује усамљене.“

Не испричаше нам све то као жал за младошћу, већ да небисмо заборавили неке лепе ствари и догађаје из прокпачке чаршије. Рекоше нам још и то да „Варошку чаршију чине људи а не зграде, а KОРЗО то смо сви Ми-суграђани нашег лепог града Прокупља.