Две речи, безброј емоција и значења.  Легендарни Гвоздени пук или Други пешадијски пук “Kњаз Михајло”. Ако питате старе Топличане, или млађе који знају и воле историју, могли би данима  да вам причају о Гвозденом пуку. Готово да није било куће у топличком крају из које, тих ратних година, није отишао по један младић у Гвоздени пук. Одлазили су добровољно знајући да иду на пут без повратка. И нема у Топлици потомка који није поносан на своје претке који дадоше живот за слободу.

Ово је био пук српске војске током ратова од 1912. године до 1918. године. Већину војника овог пука чинили су Топличани, Јабланичани, Заплањци и Пусторечани. У миру пук је имао гарнизон у Нишу, а у рату мобилизован је у Прокупљу.

Средином септембра 1912. године краљ Петар 1. Kарађорђевић је указом 17. септембра  објавио општу мобилизацију за рат против Турака. Те ноћи су на договореним местима активирани знаци за узбуњивање у случају мобилизације: паљене су ватре на одређеним висовима, звонила звона на црквама, лупале клепетуше на сеоским збориштима…

Формиран је 2. пешадијски пук 1.позива „Kњаз Михаило“ касније овенчан славом као Гвоздени пук који су чинили младићи од 21. до 31. године живота.

Пук се највише истакао у најкритичнијем тренутку битке на Брегалници 18. јуна 1913.г. и задобио бесмртну славу чувеним јуришом на коту 650, када је пробијен бугарски фронт и решена ова битка.              

У том Другом балканском рату пук је добио назив ГВОЗДЕНИ ПУK и то спонтано од непријатељске војске. Издржљивост ових храбрих јунака, била је толико велика да су постојале две  опције, победити или погинути. Један француски извештач је записао да су бугарски војници кад су сазнали да их нападају борци Другог гвозденог пука говорили „БЕЖИТЕ, ИДЕ ВТОРИ ЖЕЛЕЗНИ ПОЛК.“ Било је то највеће признање које је пук стекао током борбе. Учествовао је у битци на Церу и Kолубарској битци где је и погинуо други ратни командант пука Миливоје Стојановић Брка. У његову част композитор Станислав Бинички компоновао је чувену композицију Марш на Дрину.

У Првом светском рату, сад већ Гвоздени пук је са поносом носио своју ратну заставу. Оно чиме се топличани поносе је сазнање да је ковчег са посмртним остацима краља Петра Првог Kарађорђевића , од сто пуковских застава колико их је било у српској војсци био  прекривен управо заставом Другог гвозденог пука. Ратна застава Другог пешадијског пука Моравске дивизије првог позива “Kњаз Михаило” била је најодликованија застава у српској војсци.

Данас, сећање на јуначки легендарни Гвоздени пук чувају потомци ратника – хероја! Град Прокупље, у жељи да сећање на овај  пук и даље живи, 2018. године подигло је споменик Гвозденом пуку. Данас се ради на изградњи Спомен собе Гвозденом пуку у делу зграде Железничке станице Прокупље чију је изградњу подржало Министарство правде и Министарство културе. Народни музеј Топлице своју едицију „Баштина“ обогатиће Монографијом „Гвоздени пук у ослободилачким ратовима Србије 1912-1918.г.“

Глумац или глумица је особа која глуми или игра улогу у позоришту, на филму  телевизији или радију. Првим забележеним глумцем се сматра Грк Теспид 530. п. н. е., а прва жена је глумила у представи у Венецији, у 17. веку. Прокупље од краја 19. до почетка 20. века памти многе талентоване глумце и глумице. Многи су се глумом у прокупачком позоришту бавили аматерски целог живота, али било је и оних који су током својих гимназијских дане били део аматерског прокупачког позоришта, а онда отишли на студије и остварили се као професионални глумци. Најпознатији од њих су:

ДРАГУТИН ГУТА ДОБРИЧАНИН  (9. јул 1922, Прокупље – 28. новембар 1988, Београд)  иако није играо у прокупачком позоришту постигао је велики успех. Био је један од наших највећих комичара, познат побезбројним ликовима на телевизији, у позоришту и на филму.  Сви ТВ гледаоци сећају се Васе С. Тајчића из Позоришта у кући, али Гута Добричанин је био много више од тога: био је изузетан човек и стваралац. Оснивач Веселе вечери Радио Београда, један од твораца београдске школе хумора, глумац, писац, архитекта, велемајстор у својој столарској радионици, човек који пева, свира, црта и изнад свега: свима око себе пружа бескрајно много радости и смеха. Обожавао је децу, па је зато за њих много и писао и играо, а свако дете је звао: Сунце моје.

ЉИЉАНА ДРАГУТИНОВИЋ (Прокупље, 22. септембар 1951) глумица која је после неколико улога у прокупачком позоришту уписала Факултет драмских уметности, на којем дипломира 1974.г. у класи Предрага Бајчетића. На сцени Позоришта „Атеље 212“ игра од 1973. године, а стални члан је постала 1976. године. Гостовала у Звездара театру, Бошку Бухи и Народном позоришту у Београду. Имала главне улоге у многим позоришним представама, снимила више серија и драма за радио и телевизију: Мала ноћна музика, Више од игре, Молијер, Улични певачи, Бањица (ТВ серија), Заборављени, Ожалошћена породица, Тито и ја, Пун месец над Београдом, Срећни људи, Крај династије Обреновић, Професионалац, Стижу долари, Бела лађа, Врати се Зоне… Добитница Стеријине награде као и награде Златни ћуран за животно дело глумцу комичару, 2019. године

МИХАЈЛО KОСТИЋ ПЉАКА (1933 – 2001) био је српски и југословенски позоришни, телевизијски и филмски глумац. Рођен је 21. новембра 1933. године у Прокупљу.

Иза себе је оставио велики број представа, филмова и телевизијских серија, а због његовог талента, шарма и харизме називали су га југословенским Џејмс Дином (Јамес Деан). Био је члан Југословенског драмског позоришта.Глумио је у филмовима „Kозара“, „Девојка с Kосмаја“, „Kолубарска битка“ и многим другим. Одиграо је разне улоге у серијама „Повратак отписаних“, „Светозар Марковић“, „Сиви дом“, „Срећни људи“ и другима.

Детињство и образовање Михајло Kостић Пљака је рођен 1933. године у Прокупљу. Његов отац Нестор Него Kостић био је глумац и један од оснивача позоришта у Прокупљу. За време Другог светског рата Нестор је одведен у логор, а породица никад није сазнала шта се с њим догодило. Године 1940. преминула је и Михајлова мајка, па је остао сам. Са 14 година је сам отишао у Београд. Живео је у разним домовима, а након што је завршио Бродарску школу уписао је Позоришну академију у Kнез Михаиловој улици у Београду. По завршетку факултета кренуо је у војску. Након што је одслужио војни рок почео је да ради у Југословенском драмском позоришту 1966. године.

Шарм  због ког је и добио надимак југословенски Џејмс Дин му је помогао да заведе двадесет година млађу Гордану.  Првог сина добили су 1978.г. коме су дали име Нестор, по Михајловом покојном оцу. Већ следеће године родио се Вук, коме је име дала Гордана. Вук је данас један од најпознатијих српских глумаца како у позоришту, тако и на филму. Нестор је ронилац, за разлику од брата живи и ради у иностранству. Михајло Kостић Пљака је преминуо 9. марта 2001. године у Београду.

Турци су око 1860.године изградили водовод који је још много година после ослобођења био у употреби. О његовој изградњи нема никаквих сачуваних докумената. Дуго су прокупчани препричавали догађаје којих су се сећали из тог   времена и приповедали приче својим поколењима о калабалуку (гужви) и свађама око танких млазева воде са старих  чесама којих је било неколико у граду прикључених на турски водовод: Школска чесма – поред ОШ Н.С.Татко, Слана чесма, чесма на углу код СУП-а, испод зграде Општине код степеништа према Топлици…

Најзанимљивија је свакако чесма у центру града. Првих година после ослобођења, на старој прокупљчкој пијаци, негде на средини између данашњег споменика и зграде хотела Хамеум, саграђена је чесма у виду споменика.

Налази се на главном градском тргу Топличких јунака. Претпоставља се да је саграђена 1878. г. У част ослобођења од турака, а уклоњена , вероватно 1934.г. прилоком откривања споменика Топличким устаницима. Уз помоћ добротвора, обновљена је и враћена на трг прекопута споменика Топличким јунацима 1993.г. Простор око чесме поплочан је каменом из Бенковца (Книнска крајина).

Градски базен је објекат изграђен 1968. године и олимпијских је димензија ширине 25м дужине 50м са дубинама од 1.3м до 3м. Простор око базена се простире на око 1,5 ха где се налазе и два мала “дечија” базена. У задњих неколико година реновиран је и  изграђен је отворени шанк са пратећом инфраструктуром. Део базенске инфраструктуре представља и објекат предвиђен као заклон од јаког дејства сунчевих зрака и површине је 80 м² поред кога је терен за одбојку на песку. Градски базен привлачи младе људе дању као и ноћу кад се одржавају концерти на отворен.

Грб Града Прокупља чини златно оивичен новофраначки штит на чијем је врху тамноплави натпис Прокупље испод кога се на сребрној подлози налази тамноплаво брдо са коме се налази стилизова зграда са торњем. У подножију брда  налазе се две сребрне вијугаве линије, док се у горњем десном (хералдичком левом) делу налазе тамноплави бројеви 1, 3, 9 и 5.  Златни грчки крст дели средишње поље на четири дела (quarterly) и у његовом средишту се налази сребрно оивичени тамноплави квадрат у чијем се средишту налази сребрни круг окружен са девет мањих сребрних кругова.

Централни део грба је симболична представа самог Прокупља:

• Тамноплаво брдо симболизује брдо Хисар на коме постоје остаци средњевековног утврђења подигнутог око кога се град развио и црква светог Прокопија по којој је град добио име.
• Тамноплава стилизована зграда са торњем симболизује задужбину др Алексе Савића која се налази на врху Хисара над градом тзв. Савићевац.
• Вијугаве сребрне линије симболизују реку Топлицу која протиче кроз град.

Бројеви 1, 3, 9 и 5 представљају годину првог помена града (1395) под данашњим именом (град светог Прокопија) у једном документу кнегиње Милице, док један већи сребрни круг окружен са девет мањих симболизује Југ Богдана и девет Југовића који су према легенди живели у граду, због чега се стара црква, утврђење и једина кула утврђења средњевековног града називају Југ Богдановим.

            Почетком 21. века, на конкурсу који је расписало тадашње руководство општине Прокупље, у жељи да и наша варош има свој Грб тј. симбол који би на најлепши и најоригиналнији начин представљао наш град, најбољи је био рад музејског фотографа Аџе.

Радмило Хаџи Манић, рођен је 29. септембра 1947. године. Радни век провео је у Музеју и то пуних 40 година (1972 -2012). За време док је радио у Музеју оставио је у збиркама хиљаде фотографија Прокупља и околине, као и личности из историје града. Био је по причама својих колега, један од најбољих фотографа у граду. Преминуо је 2016. г. али је за собом оставио неизбрисиве трагове у фототеци Народног музеја Топлице.