Лик неугледне и учмале турске касабе, из које је заударао задах сточног ђубрива, лоја, штављених кожа, гарежи и свакојаког другог смрада и прљавштине. Куће у њему биле су турског типа, ограђене каменом или плотовима од испреплетеног прућа. Грађене су од кованица, испуњених блатом, са истуреним чардацима на дрвеним стубовима, покривене ћеремидом или каменим плочама. Између њих водили су стрми, кривудави, блатњави и безимени сокаци. У самој вароши између неокречених кућа, упадљиво су се дизала висока, витка и бела минарета опустелих турских џамија.

Једна се налазила у данашњем центру града, друга отприлике на половини данашње улице 9.октобар од вароши према Топлици, трећа у Хунћар-махали на простору између данашње зграде Народног музеја Топлице и Основне школе Никодије Стојановић Татко, а четврта у Черкеској махали поред пута који води према Нишу. Две џамије су порушене убрзо после ослобођења,  а друге све су се одржале још дуги низ година, она у Хунћар махали до 1929.г, а у Черкеској махали остала је до 1956.г. До краја XX века није више било трагова турског четристопедесетогодишњег ропства на овим просторима, назирали су се тек у понекој кући са дрвеним доксатима. Данас више ни њих нема.