БРАЋА МИЛАЧИЋ

У ослободилачким ратовима Краљевине Србије, учествовало је пет синова Захарија и Тодоре Милачић који су тада живели у селу Беле Воде код Прокупља: Ђорђе (1888-1962), Божидар (1891-1916), Душан (1892-1979), Братимир (?-1919), и Бранислав (1895-1980).[1] Милачићи славе Светог Николу, а преслављају Шћепан дан. Њихов родоначелник поп Васо Милачић је пореклом од војводе Дрекала (унук албанског јунака Ђорђа Кастриота тј., Скендерберга) из огранка Иликовића из групе Дрекаловића.

Иначе, Милачићи су дошли у Топлицу у организованом досељавању из Црне Горе 1889. године[2] када се преселило око 6.000 људи у Србију. Они су дошли из једног села разбијеног типа Брскут, које је имало засеоке Стравче и Веруша, а налази се 48 км од Подгорице, Стари Кучи[3]. Милачићи су по доласку добили од тадашње српске владе земљиште у селу Мердаре, на тадашњој граници са Османским царством, удаљеном осам километра од Подујева. Село Мердаре смештено је на долинским странама Мердарске реке, између Голака и Матаровског виса.

Једна група Милачића са Захаријем преселила се 1906. године у село Беле Воде где су купили имање, а друга група 1904. године у село Широке Њиве, општина Прокупље.    

У ослободилачким ратовима Србије од 1912. до 1918. године, поред десетине других одликовања која су добили браћа Милачић, добили су и 4 највећа српска одликовања КЗм (Ђорђе две, Братимир и Божидар по једну). У ратовима, погинуо је Божидар, а Братимир је умро почетком 1919. године.

У Балканским ратовима 1912. и 1913. године учествовала су три брата Милачића у Гвозденом пуку. У овим ратовима борио се Божидар који се истакао изузетном храброшћу и из ових ратова изашао је као поручник и одликован је са Златном медаљом за храброст. Братимир је исто тако био учесник Балканских ратова. Он је рођен 1891. године, а основну школу завршио је у Куршумлији. У рату 1912. године као поднаредник – питомац Војне академије у Гвозденом пуку борио се и други брат Ђорђе који је рођен 19.4.1888. године. Био је командир десетине у 2. чети 2. батаљона којим је командовао мајор Наумовић. За показану храброст у борбама одликован је Сребрном медаљом за храброст и унапређен је у чин наредника. Био је рањен 24. 10. 1912. године.[4] У рату са Бугарима 1913. године са четом јуришао је на коту 650 у Брегалничкој бици, у борби код Криволака. За исказану храброст у овом рату одликован је Златном медаљом за храброст а 31. 10. унапређен је у чин потпоручника.

У Првом  светском рату 1914-1918. године борила су се у српској војсци петоро браће Милачић. За заслуге у биткама 1914. године одликован је поручник Божидар Милачић официрским орденом Белог орла 5. степена. Божидар је после тих борби прешао у четнички одред војводе потпуковника Војина Поповића Вука. Он је августа 1916. године са својим четницима прешао преко једног поља код грчког града Лерина (663 м.н.в) на јужном ободу равнице Пелагоније. Али је тада изненадним јуришем бугарске коњице јединица дошла у смртну опасност па је Божидар са побратимом Јелесијем Дамјановићем из Горњег Милановца и неколико четника штитио повлачење својих четника пуцањем из митраљеза, задржавши коњицу неколико сати. Божидар је дана 17. августа 1916. године погинуо, а за тај подвиг одликован је указом бр. 31.224 официрским орденом КЗм 4. реда. 

Потпоручник Ђорђе Милачић истакао се 1914. године у биткама код Текериша у Церској бици, борбама на Дрини и у Колубарској бици. За показану храброст унапређен је у чин поручника и одликован је официрским орденом КЗм 4. реда. Постављен је крајем 1914. године за командира 2. чете 2. Батаљона, а на том месту дочекао је крај рата. У похвалној наредби 1010 команданта Моравске дивизије од 8 .4. 1917. године пише да је 9. 1916. године његова чета фронтално јуришала на утврђени положај са жичаним препрекама на левој обали Црне реке, од села Добровени до Чеђени и освојила ровове заробивши три официра са 306 бугарских војника и три митраљеза. Наставиши даље, чета је заузела „Камениту чуку“ с.з. од села Сливнице где је заробила командира бугарске чете са 52. војника. Сутрадан, 26. 9. чета је одбила бугарски контранапад, а 6. 10. извршила је контранапад у коме су заробили велики број бугарских војника. После скоро месец дана, 2. 11. 1916. године, чета је извршила поновно контраудар с.з. од села Полога, гонивши непријатеља до коте 1212, а након тога бранила је заузету позицију испод саме коте 1212. За тих месец дана (16. 10-15. 11. 1916) био је четири пута рањен одбивши наредбу свог претпостављеног да напусти чету и оде у болницу. Његова чета је у тим борбама заробила укупно пет официра са 406 војника. Ђорђе је трећи на списку од осам најхрабријих официра Гвозденог пука. Поред поменутих одликовања одликован је француским Ратним крстом са палмом, још једним официрским орденом КЗм, Златном медаљом за храброст, два ордена Белог орла са мачевима 4. реда и једног 5. реда. Уочи Другог светског рата Ђорђе је произведен у чин пуковника али је заробљен у Априлском рату 1941. године са својим пуком и отеран у заробљенички логор у Немачкој из кога се вратио. Умро је 6.12.1962. године у Београду оставивши супругу Зориславу, сина Томислава и кћер Миму.

   

Братимир Милачић борио се у Гвозденом пуку у чину рез. наредника до повлачења српске војске 1915. године. Остао је у Србији после рањавања, скривајући се на обронцима планинде Видојевице, изнад села Беле Воде.

 

Душан Милачић, рођен је 7. 11. 1892. године у Мердару. Ступио је у рат 1914. године у чину каплара али врло брзо је унапређен у чин наредника. Прешао је преко Албаније са српском војском зиме 1915/16. године. Са Крфа, тадашња Влада Краљевине Србије послала је Душана са младим српским интелектуалцима у Француску на школовање. Из Француске се вратио као доктор наука. Од 1932. до 1934. године био је управник и драматург Народног позоришта Моравске бановине. Био је управник Народне библиотеке Србије од 1945. до 1960. године. Одликован је Орденом рада, Орденом заслуге за народ, орденом Светог Саве и Легијом части (1935). Умро је 1979. године у Београду. [5]

 

Такође, и најмлађи брат Бранислав Милачић (1895-1980) је као ђак прешао преко Албаније у зиму 1915/16. године. На Крфу у чину наредника био је распоређен у 3. батаљон Гвозденог пука. Унапређен је у чин потпоручника после борби на Солунском фронту 1916. године,  на Црној Реци и коти 1212. Након рата радио је у војсци Краљевине Југославије до 1941. године када је је чину потпуковника заробљен у Априлском рату и одведен у заробљенички логор у Немачкој. Вратио се после заробљеништва у Прокупље где је умро 1980. године.

 

У Топличком устанку 1917. године активан учесник био је рез. наредник Братимир Милачић који је међу првима приступио устаницима после бекства из логора у Бугарској 1916. године. У почетку устанка предводио је специјално оделење у чети војводе Косте Пећанца. За учешће у борби код села Александрово у општини Мерошина 2. 3. 1917. године од стране војводе Пећанца предложен је за КЗм и за унапређење у чину рез. потпоручника. У тој борби са својим оделењем успео је да се убаци у позадину непријатеља и нападне га са леђа и тиме унесе пометњу у њиховим редовима што је утицала на исход борбе. Учествовао је после пропасти устанка у осветничком нападу четника маја 1917. године на Ристовац и Босилеград. Августа 1917. године постављен је за ађутанта војводе Косте Пећанца.[6] Након пропасти устанка сакрио је архиву устаника у воденици, испод огњишта где су пекли хлеб. Изненада је преминуо у Пећи почетком 1919. године. Посмртно је одликован указом број 44.632 од 17.12.1920. године Сребрном КЗм.[7]

 

[1] Костић мр Радоје, Топлички витезови … 153- 165

[2]Јашовић Голуб, Ономастика слива реке Косанице, Филозофски факултет Косовска Митровица 2018. године,282

[3] Гудовић Зоран, Неке архаичне црте у друштвеном животу Брскућана (етнографске белешке), Гласник етнографског института САНУ књига 52, Београд, 2004, страна 267-281

[4] Добричанин Мирко, Топлички гвозднеи пук ,,Књаз Михаило“…  88

[5] Младеновић Јован, Душан З. Милачић, Народна библотека ,,Раде Драинац” у Прокупљу, Прокупље/Ниш/Београд 2021, 10-19

[6] Допис Косте Пећанца од 17.12.1918. године Врховној команди српске војске,  Збирка Топлички устанак 1917, рег. бр. 6, Народни музеј Топлице

[7]  Костић мр Радоје, Топлички витезови … 162- 163